Новембар.

Мало људи воли јесен због носталгије коју носе кишни дани, тмурно небо и улице посуте шареним лишћем.

Мени је ипак јесен посебно драга. Поготово новембар :)

Ових сам дана физички лоше, а о психи да и не говорим :)))

Имам ли снаге? Имам ли воље? Наћи ће се сигурно, само да средим мисли.

Можда је време да прихватим живот онакав какав јесте и престанем да тражим објашњења и смисао.

Све има своју лепоту. Затвори очи и погледај срцем. Видећеш најлепше боје. Чућеш откуцај нечијег срца и знаћеш - нико на овом свету није сам.

Мало Андрића, мало јесени.

"Видите, уметник, то је "сумњиво лице", маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, када се једном роди, не познаје границе. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско лице. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никада саставити не дају."

Ја нисам уметник. А ево, Андрићев цитат ме у потпуности "погађа".  Хладно је.

А живот није оно што ме плаши.

Горе је то што знам да нема правде, нема награда за лепо понашање као у забавишту.

Осмехујем се и идем даље. Нема везе што је горко. Нећу да се осврћем.

Добро је.