Da vam kažem (starim blogerima)

Dragi moji,

Setim vas se često. Neki stari komentar mi padne na pamet, šala, savet ili lepa misao…Onako, lepo vas se sećam. Svakog posebno. Sećam se topline koja me je dočekala na blog.rs-u kada sam kao klinka počela da pišem. Ta toplina mi je toliko bila potrebna. Zahvalna sam jako, da znate.

Sada se nalazim u periodu kada mi se čitav svet menja, ne znam više gde je gore, a gde dole.  Pomaže mi kad se setim bloga, kad čitam neke stare (vaše) postove. Užasno  mi nedostajete, zaista. Da, svi vi.  Domaćica posebno.

Samo sam htela da znate. Da mi značite, da mi je drago što smo se družili. I da, iako ste vi mene možda zaboravili, ja vas neću.

Sanjarenja, Roksana, Pričalice, Baladaševiću, Anam, Mandrače, Stepski, Vesela, Una, Šuki, Krilaanđela, Poluuspavanka, Talas, Nesanice, Jovane, Nastasija, Lady, Beliočnjače, Marcoantonie, Djuro, Boki, Mimče, Tužna, Sopran, Malaino, Cicilly, Sammy, Gastro…

…od srca vam želi sve najbolje vaša Mesečina.

 

Izvinjavam se ako sam nekoga zaboravila.

Kad neko ostavi trag....

...ne da se zaboraviti. A nje cu se rado sećati, jer je trag dobrote i ljubavi najtrajniji. 

"svaki rastanak je korak bliže novom sastanku. samo je pitanje da li ćeš sresti koga ti poželiš. ili nekog ko je poželeo tebe.
Prijatno!"

Reči su suvišne. Ostaje samo ova tišina.

Domaćici, s ljubavlju.

Moja priča?

Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,
i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
daleko negde u nepovrat.

Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nežan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.

Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.
Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.
Ne maši ... ni ja neću da mašem ...

Mika A.

Moja priča.

Bilo je to jedno umorno i hladno jutro. On ju je čekao u njihovoj ulici. Dah mu je treperio u vazduhu ostavljajući jedva vidljiv trag u mlečnoj magli koja se bila spustila te noći. Videla ga je još iz daleka i znala da je to on. Ko je drugi lud da po ovom vremenu stoji na ulici?

Lišće joj je šuštalo pod nogama. Tako je znao i on da dolazi. Plašio se sve do prvog šuma da se predomislila, da ga ne želi više, ali sada je bio siguran: to je njen korak. Već se smešio zamišljajući je kako hoda užurbano i smotano.

Sve su se bolje ocrtavale siluete. Odjednom je bila tu, bacila mu se u naručje i stegla ga jako. Osećala je vrelinu njegovih obraza, mekoću usana, prepoznavala je taj dodir, a ipak mu je nesigurno prošaputala ime, kao da hoće da proveri da je to stvarno on.

"....Leden si." Držali su se za ruke.

"I ti si isto, J. Hajdemo odavde." - odgovorio je.

     Vatra je gorela u malenom ognjištu i bacala blagu svetlost. Bila je mala i jednostavna, skoro prazna, sa velikim prozorima. Pored prozora bio je sto i na njemu uvele ruže sa prosutim suvim laticama.

Na podu se prostirao udoban tepih, a u uglu se nalazio veliki sanduk koji je služio za odlaganje posteljine. Samo kreveta nigde nije bilo. Uzeli su par ćebadi i prostrli po podu, blizu vatre. Bilo joj je i dalje hladno pa je on na tren otišao do susedne prostorije i vratio se sa dve šolje. Seo je pored nje i pružio joj jednu.

"Mmm, kuvano vino.." - rekla je, spustila šolju i poljubila ga.

"Ludo, pa tebi sam ga doneo!" - smejao se.

"Ne treba mi vino. Dodji..." - rekla je približivši mu se - "Zagrli me."

Noć se spuštala. Vatra je dogorevala, a vino se već odavno ohladilo. Kiša je počinjala. Niko nije primetio. Nije bilo satova da ih opomenu. Ni ljudi. Ni strahova. Samo njih dvoje i jedan sasvim običan jesenji dan u kome su se držali za ruke.


Не треба ми наслов.

 Тачка се ставља на крају сваке реченице. Требало би измислити нешто веће за оне важније ствари, да се зна кад је крај.

А песма је лепа...

Nepoznatoj osobi.

 Zažmuri, da mogu da te gledam onako nežno, sa mnogo ljubavi. Drži te smeđe oči čvrsto zatvorene, da mogu suze da obrišem i sakrijem iza osmeha kad me pogledaš.

Nema veze ko si ti, kako sam ja do tebe stigla, ni koliko ću biti tu. A ipak plačem jer me plaši sve što je izvan ovih zidova koji nas skrivaju.

Napolju je hladno, kazaljke ručnog sata se pomeraju, a sunčevi zraci stvaraju senke. Šamari lome tišinu, osmeh se razbija kad ostanem sama. 

Treba mi samo malo mraka sa tobom. Boje su suvišne.

Znaš onu sliku?

Otkucaji srca. Miris nežnosti u dodiru tišine. I ruka na struku. Dve-tri reči u šapat pretvorene i vasiona između naših dlanova i usana.

Onda poljubac.

Sve nestaje. Topi se.  Šta me briga za one lažne svetove i sunčane dane, van naših oblaka? Otići ću kad dođe vreme, obećavam. A ti i dalje žmuri tada, kad polako odvojim usne od tvojih.

Žmuri, da ne vidiš kako gazim svoje snove - kad odlazim.

 

Reči su jeftine. Lažne. Da li razumeš moje ćutanje? Ne? Pa dobro, evo ti onda pesma.

 

 

Ne razumeš ni sad? Da ti objasnim...Vrata su širom otvorena. Ideš pravo, pa desno i izašao si iz mog srca.  

Da li verujete u magiju?

Znate, ja verujem. Najiskrenije verujem u svet van ovog ovde. U svet gde je svaki dodir sto puta pojačan nekim magičnim štapićem i gde se reči crtaju ćutanjem. Nežno, kao trepavicama, oblikuju se čula, svetla gase, a sjaj ostaje u pozadini -  samo što je previše lepo i bez njega, da bi ga neko primetio.

Miriše na laganu strepnju, plavo nebo i trešnje. Na srebrnu izmaglicu i otopljeni led koji lome nesigurni koraci.

Da li znate kako izgledaju snovi kada ih dodirne stvarnost? Nisam ni ja sigurna, ali nešto mi govori da je to čvrsto povezano sa zamagljenim, išaranim staklima kada je napolju ledeno, a unutra...taman kako treba. I dovoljno je da se to staklo razbije (a užasno je lomljivo) ili samo otvori prozor...Tu je kraj. Tu je početak. Tu je buđenje i početak snova. Onih lepših, što se sanjaju na javi. :)

Možda ću jednom da zastanem, zatvorim oči i  okrenem se. Biće mi žao što je prošlo, a nisam ni primetila kad...Biću srećna i ispunjena. Možda malo setna, malo usamljena. Ništa drugo.

A ako ikada ponovo naiđem na trunčicu magičnog praha, znaću kako da je potrošim. Znaću sa kim.

U inat februaru, meni je danas proleće. Eto.

Behappy, ovo je umesto razglednice :)

Beograde,

      Moji koraci ne lutaju često tvojim ulicama. Možda si me davno zaboravio...Ali ja...ja tebe nisam...Sanjam te često, danima, noćima, u nekim drugim gradovima tražim tvoj sjaj...


      Reci mi, najdraži moj, kako si mi ušao u snove? Čime si zarobio ovo srce? Ne, ne tražim ti da mi ga vratiš...
Znam da ćeš me ti jedini uvek dočekivati sa onom toplinom koju osetim svaki put kad me život odnese tebi.

      Nisi najlepši grad na svetu, možda nemaš Ajfelov toranj, moskovski Crveni trg ili Kip slobode...

      Ti si samo jedan grad u maloj zemlji na Balkanu. Glavni grad jedne Srbije koji je uvek bio na putu velikih sila. Na raskršću svetova.

      Sava i Dunav te grle. Tvoje reke te najbolje znaju i uvek ti se vraćaju.

      Ti si grad - Pobednik.

      Imaš dušu. Imaš srce. Ti si grad koji oseća...

 

      Beograde...volim te! Zbog tvojih lepota, zbog tvojih mana, zbog tvojih pobeda i poraza. I voleću te jer ti si za mene, Beograde, grad želja, snova i ljubavi. Ti nosiš snagu Srbije i osmeh jednog naroda. Mog naroda.

Ти имаш где да дођеш

Нећу ти честитати рођендан. Опрости.
Ионако знаш да ти ја увек желим све најбоље. Знам да знаш.

Желим ти...

Пуно здравља и среће у свему.
Успеха на матури и пријемном.
Да останеш насмејан, онакав какав си био кад сам те упознала.
Да умеш да цениш оно што имаш.
Да волиш и да те воле.
Да те она воли више од мене.
И да те чува...

Нека те лоши људи заобиђу, а тугу заборави.

Буди срећан. Буди свој.

 


 

 Мене можеш да заборавиш, али знај да би негде неко за тебе дао све. Небитно ко.