"Pusti me da drhtim i da setim se."

Gledam sve ove praznične postove...Ljudi se raduju. Hvala svima koji su se setili i mene u celoj toj priči. Zaista vam od srca želim sve najbolje. Zaslužili ste to svi vi.

Znate, ovoga puta ne piše Mesečina na svom blogu.

Pišem ja, devojka sa dva imena. Ona koja ne zna šta je praznična atmosfera i toplina u porodici. Ona koja ne veruje u ljubav i zna da nema ni najmanje pravo da oseća. Ona koja povređuje druge, a svaku bol koju nanese oseća jače od svih.

Pocepala sam se baš kao svilene čarape kad ih zakačite za ekser.

Pitam se samo kako izgledaju snovi kad ih zalepite selotejpom. Čim saznam, javiću vam. To u slučaju da Mesečina ne nađe malo snage i hrabrosti...i ponovo se stvori negde u meni.

Ko je kriv?

Napolju led. Mrak. Osećaj topline. Osmeh. Sreća. Je l' to beše kad je prvi sneg pao?

Poruka. Od njega.

"Ovde je kao u priči. Dosta snega, grejanje uz vatru i čaša vina. Još samo ti fališ da bi bajka bila potpuna."

A onda odgovor. "Ne verujem u bajke. Ovo je realnost u kojoj mi ništa ne znači držanje za ruku i gledanje u oči. Zaboravićeš sutra."

I opet led, ali ovoga puta u meni. Ipak je značilo. A on nije zaboravio.

Gordost. Greh. Obična greška.

Platila sam sve. Šta još treba?

Novi Sad me čeka :)


"Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo..."

Opet počinjem Mikinim citatom :)

Novi Sad. Jedan sasvim običan grad.

Možda za mene neobičan.

Nekad ga volim, a nekad mrzim. Nekad želim da pobegnem,  a nekad čeznem za njegovim ulicama. Ali nikad, baš nikad nisam ravnodušna.

Jedva čekam da vidim Dunav, most, tvrđavu, prošetam Zmajevom i nasmejana prođem kroz Dunavski park. A možda i uplakana. Nema veze...

Kako Đole to lepo kaže: "Varoši ima, što da grešim dušu, boljih i lepših. Al' samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš." :)

Da, vraćam se. Uvek.

Neće me biti neko vreme na blogu. Za to je kriv moj grad. Nedostajao je pa moram da mu posvetim svu svoju pažnju :)

Sve vas puno pozdravljam!!! I ljubim :P

 

Ja sam vanzemaljac :D

"Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu." (M.Antić)

A, ne! Mesečina se ne plaši rastanaka, samoće i nedostajanja. Sve je to deo života, cena koju plaćaju oni koji osećaju i vole bez granica, obzira i glupih pravila.

I treba da se plaća.

Kako bismo drugačije znali da smo bili srećni? Kako bismo umeli to da cenimo?

Ja volim život. Volim svoj nesavršeni, nenormalno komplikovani život.

Ako vidite da sam negativna i patetišem, to je samo trenutno stanje, pa mi nemojte zameriti :)

Nisam depresivna, samoubilački nastrojena, nesrećna, niti bilošta drugo.

Dobro, priznajem da sam malo neuravnotežena. To je valjda normalno za moje godine :D

Malo sam skrenula sa teme.

Dakle, vraćam se. Čega se onda Mesečina plaši? Tj. šta je to što mene užasava?

Ljudi.

Oni najobičniji, koje srećemo na svakom koraku.

Oni koji su uvek spremni da pomognu, ali isto tako da i zabiju nož u leđa, u zavisnosti od raspoloženja.

Oni koji se plaše istine i čine sve da i druge ubede u sopstvene laži.

Oni koji svoje komplekse leče na drugima.

Oni koji ne priznaju svoje greške.

Oni koji nemaju dovoljno hrabrosti da žive sopstveni život, već brinu o tome "šta će reći svet".

Oni koji nikad nisu krivi za sopstvene probleme.

Oni koji zaboravljaju.

E, takvi me užasavaju. A ne mogu da pobegnem.

Na žalost, izgleda da je su baš ovi"ljudi" danas sasvim normalni. I takvi najbolje prolaze. Recite mi samo, jesam li ja ovde luda što ne mogu da budem kao svi ostali?

E pa, ako jesam, neću da se menjam.

Неразумљиво.

"Не мислим, а желим да мислим о теби..." (Крила Анђела)


Маске су пале, једна по једна.
Остала су нам само лица од картона на којем се сузе не виде.
Остала је и успомена дужа од стотине векова, нестварнија од додира пахуље и звука нежности у твом додиру.
Стварна је само лаж да смо јаки када окренемо леђа судбини и удаљимо се један од другог.
Мој си. Твоја сам. А немам те...и немаш ме.
Реци ми..."Никад - ти и ја". Повероваћу. И волећу те таквог. "Заувек".
Моли ме..."Остани"...и отићи ћу без трунке кајања.
Памти ме...Болећу те јаче од празнине. Испуњаваћу те топлином, ал' заледићу ти срце.
Обећај ми...да ћеш ме волети само понекад, уз чашу црног вина, и да ћеш ме губити,  увек са осмехом на лицу.
Да ћеш ми опростити свакога пута...

Ако ми само поверујеш да је додир моје и твоје руке, уз заједнички откуцај срца, најљубавнија срећа на свету, даћу ти све што имам. 
Буди са мном на дну ове самоће, нашег вечног уточишта.
Буди довољно далек и јак. Нежно ме држи за руку кад се будем опорављала од твојих грубих речи и пораза.
Храбро ми веруј, јер ја...ионако више немам ништа.

Обећавам ти да ће моје ништа са тобом, бар на трен, значити више него читав свет теби са неком другом.

Обећај ми да ће твоје ништа са мном, бар на тренутак, вредети више од читавог живота са неким другим.

Хајде да се лажемо, хајде и да поверујемо у сваку лаж, из ината.

Šolja čaja, kašičica osećanja.

Sneg...Ne, ovo ipak nije ono što bi trebalo da bude. Nekako je mračno i oštro. Oblačno, bez srebrne, mesečaste mrlje na nebu.

Odluke, decembar, sunce, strah, nagrade, bes, porazi...Kako je vetar uspeo sve to da pomeša?

A prve pahulje su tako nežne...

Mirišu na uspomene i snove; na stare knjige i novu nadu.

Kao i uvek, koračam...Sama.

Plačem jer me boli. Izgubila sam previše ove godine.

I smejem se jer imam razloga za smeh. Dobila sam toliko, možda previše.

Možda je vreme da pokažem malo zahvalnosti. Malo hrabrosti i vere u...nešto.

Nemam prava na odustajanje. Ne još.

Volim, Voliš, Voli, Volimo, Volite, Vole, sve velikim slovom.

Običan glagol, je l'? Malo gramatike nikog nije ubilo.

Ovih dana sam pročitala mnogo lepih, toplih postova. Možda nisam sigla svaki da prokomentarisem, ali hoću da znate da sam srećna što pripadam ovoj blog-zajednici. Mnogo mi značite svi vi i hoću da to i znate :)

Pitanje.

Trebaju mi odgovori. Gomila odgovora, iako znam da mi nijedan ne bi pomogao.

Ne znam, ne umem da zamislim kako izgleda život. Onaj posle detinjstva, bezbrižnosti i roditeljske zaštite. Ni ne želim to da saznam pre vremena.

Samo jedno moram da znam. Moram, jer drugačije neću umeti dalje.

Da li postoji "ono pravo"? Ljubav, razumevanje, beskrajna sreća? Ima li smisla čekati? Nadati se?

Ili svako od nas jednoga dana shvati da je tražio previše?

Treba li prihvatiti običan život, ne previše lep, ali siguran i topao? Ili se isplati čekati u ledenoj strepnji i zadovoljiti se jednom, jedinom varnicom, jačom od svega ostalog?

Svako ima drugačije mišljenje, naravno. Meni samo treba nešto od čega da krenem.

Treba mi malo podrške, dragi moji blogeri. Nikom drugom više ne verujem.

How fragile we are.

"Mi smo to što jesmo. Iluzija da se ljudi mogu promeniti."

Plašim se da me znaš previše dobro. Ništa mi ne vredi glumatanje, a to umem najbolje.

Plašim se i da te znam previše dobro. Možda tvoji porazi jače mene zabole.

Previše straha, previše neizgovorenih reči. Prećutali smo one lepe, a pogrešne izgovorili.

Previše je tu osećanja, a vreme nam ipak teče...

Polako gubim nadu. Uzalud je.