Ja sam vanzemaljac :D

"Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu." (M.Antić)

A, ne! Mesečina se ne plaši rastanaka, samoće i nedostajanja. Sve je to deo života, cena koju plaćaju oni koji osećaju i vole bez granica, obzira i glupih pravila.

I treba da se plaća.

Kako bismo drugačije znali da smo bili srećni? Kako bismo umeli to da cenimo?

Ja volim život. Volim svoj nesavršeni, nenormalno komplikovani život.

Ako vidite da sam negativna i patetišem, to je samo trenutno stanje, pa mi nemojte zameriti :)

Nisam depresivna, samoubilački nastrojena, nesrećna, niti bilošta drugo.

Dobro, priznajem da sam malo neuravnotežena. To je valjda normalno za moje godine :D

Malo sam skrenula sa teme.

Dakle, vraćam se. Čega se onda Mesečina plaši? Tj. šta je to što mene užasava?

Ljudi.

Oni najobičniji, koje srećemo na svakom koraku.

Oni koji su uvek spremni da pomognu, ali isto tako da i zabiju nož u leđa, u zavisnosti od raspoloženja.

Oni koji se plaše istine i čine sve da i druge ubede u sopstvene laži.

Oni koji svoje komplekse leče na drugima.

Oni koji ne priznaju svoje greške.

Oni koji nemaju dovoljno hrabrosti da žive sopstveni život, već brinu o tome "šta će reći svet".

Oni koji nikad nisu krivi za sopstvene probleme.

Oni koji zaboravljaju.

E, takvi me užasavaju. A ne mogu da pobegnem.

Na žalost, izgleda da je su baš ovi"ljudi" danas sasvim normalni. I takvi najbolje prolaze. Recite mi samo, jesam li ja ovde luda što ne mogu da budem kao svi ostali?

E pa, ako jesam, neću da se menjam.