Januar.

"Najbolje je bilo kad se spuste roletne,
krpama zapuši zvono,
ubaci telefon u frižider
i ode se u krevet jedno 3-4 dana.

A najbolje posle toga bilo je
što nikome nikada nisam nedostajao." - Bukovski

 


Zanimljiva misao

"Ko voli, tih je. Odzvanja samo prazna posuda." - William Shakespeare

Zamišljam i ja :D

            Malo kasnim sa ovim zadatkom, ali nadam se da se neće niko ljutiti.

            Kada sam razmislila o kome bih mogla da pišem, shvatila sam da mnogi više nisu na blogu, a ostali su mi u najlepšem sećanju iz onog "zlatnog" perioda bloga. Tu je nežna Djoletova Poluuspavanka, duhoviti Talas, Malaino i njeni divni stihovi, Sopranove zanimljivosti, Nastasijine kuhinjske čarolije i oštri komentari, Jovan koji je odbijao da otvori blog...Sa većinom ne znam šta se desilo i žao mi je zbog toga. Nedostaje njihovo prisustvo. :)
            Tu su i oni koje nisam upoznala, ali ih nekako "znam" preko facebook-a pa bi bilo smešno da ih zamišljam tačno onakvim kakvi jesu. Tu ubrajam Stepskog, Nesanicu, Lady...
 I naravno, sad prelazim na ono "glavno".

Na šta prvo pomislim kada čujem za nekog blogera? Da vidimo...

           Gomila pozitivne energije, smeha, dobrih saveta upakovanih u šalu - to je prvo što mi pada na pamet kad mi spomenete Anam. Vidim je kao hrabru, nasmejanu ženu koja privlači pažnju.Visoka i crnokosa. (verujem da ovo nije tačno, ali volim tako da zamišljam)

            Mudrost, strpljenje i dobrota. Njene priče su kao lek i uvek prija Pričalicino prisustvo. Zamišljam je sitnu, nežnu, sa toplim očima i blagim glasom.

       Iskustvo i lepa reč. I miris kolača, verovatno zbog toga što se predstavlja kao Domaćica. Vidim je okruženu unucima, blagu i nasmejanu.

        Svi znaju ko je na ovom blogu čarobnjak u pisanju.Volim njegove priče i savete. U stvarnosti Mandraka vidim kao povučenog, strogog i sigurnog u sebe, ali istovremeno prijatnog i pažljivog sagovornika.

              Baladaševića ne mogu da opišem rečima. Mnogo mi je drag ovaj Sremac koji je retko tu, ali uvek nacrta osmeh i da pravi savet. Ima nešto posebno u svemu što on kaže. Pojavljuje se kao magijom, a isto tako i nestaje.

        Belogočnjaka ne mogu da "pročitam" niti zamislim. Ali mislim da je inteligentan i  nepredvidiv. Dobar prijatelj, još "bolji" neprijatelj.

           Spomenula bih i neke nove blogere sa kojima se tek upoznajem, ali nisam još uspela da stvorim kompletnu sliku o njima. Mimche, Razmišljanka, Anagram i Marcotespi se divno uklapaju u moju sliku Blogograda.


           Neću da nabrajam ljude koje sam upoznala, prepoznaće se sami. Jedino bih podvukla da ste mi svi dragi, svako na svoj način.

 

Zaključak? Lepo je biti ovde sa svima vama!

          

 
 
P.S. Izvinjavam se ako sam nekoga izostavila. :)

Nazdraviću

Za one koje pamtim.

Za one koji su me zaboravili.

Za svaku novu bol i staru sreću.

Za jutra puna mirisa i čežnje.

Za more osećanja.

Za noći bez sna. Bez mesečine.

Za razočaranja.

Za zaboravljene.

Za (ne)izgovorene reči.

Za kišobran i kišu pod njim.

Za sunce i daljine.

Za mrak i dodire.

Za besrajno, plavo nebo.

Za najtužniji aprilski dan, pun dobro poznate nostalgije.

Za sećanje.

Kad jednom odem, a poći ću.

Inat je čudna stvar. Pokreće. Drži me na površini. Tera me da mlataram bezveze rukama i nogama, da plivam dalje kroz ono što zovu život, kako znam i umem. Iz inata ću da progutam i ajkulu ako treba, samo da niko ne vidi koliko malo snage imam.

Ako slučajno stignem i do ostrva sreće, odigraću ulogu svoga života - ulogu budale - i potonuću na metar od obale. Onako, iz čista mira. Da mi ne bude dosadno.

Al' dobro, ostaviću velike teorije za neke kišne dane, a sada ću biti malo tužna, u inat Suncu koje će da me sprži. 

Izgleda da je ovo pogrešna pesma, baš u pogrešan čas.

Zadatak - rešen. :)

Milo moje, dođi.

Želja me budi.

Kako da ti priznam 

da fališ mi jako?

 

Drži me čvrsto

da radost bista

u tamnom oku.

Voli me, mili!

To je bar lako.

 

Igra reči i snova,

dodira mekih -

to nam je sve.

 A sanjarenje najlepše bude

na tvom ramenu....

 

Nebo je ponekad plavo

kao čežnja kada nema te.

Zagrli me samo, ćuti.

Nasmej se

i malo budi tu.

Сасвим доста.

Хеј, стигло је пролеће. Баш гледам небо свако јутро и видим - савршено је. Слушам понеку птицу, успут. Јесте да се ових дана време поново покварило, али све смо ближи том дуго чеканом пролећу.

Радујем се помало, а не знам чему. И смешим се, чак и кад сам сама, а не знам коме. Не знам зашто.

Колико се само ствари деси без икаквог упозорења, колико се тога промени, а не стигнеш ни да трепнеш? Колико тога добијеш, колико изгубиш? Коме треба да прашташ, а кога да молиш за опроштај?
И зашто ја постављам питања која немају одговор? Ево, нећу више.
Не желим ништа да знам.
 
Живот је леп! Јесте, најлепши је!
 
Желим вам да се радујете сваком дану и будете задовољни оним што имате.
 
 
Неке ствари ће увек бити добре.
 
Црвена Јабука, на пример. :)

 
 
 

И наравно, Мика:

"Шта сам то имао од живота?
Нечију косу... Нечију руку...

И једно срце устрептало.
И два-три осмеха тиха и проста.

Све је то понекад тако мало.
Све је то, видећеш, сасвим доста."

 

А кажу да је лепота пролазна.... Лепота живљења, сигурно није.

 

Kupine na trotoaru.

 Ovaj život je san...snop žućkaste lampe i zalihe tuge. Na žalost, ružan san...

Ne, Đole. Nije ružan. Prljav, mračan, hladan i grub - to ume da bude ovaj svet. Ali...meni je lep, takav kakav jeste. I želim da ga živim.

...u srcu uragan i skok preko duge...

Znam taj uragan. Znam. A duga...da li se to meni čini, ili se njen kraj nalazi tu, pod mojim nogama?

Lud sam za tobom, pače, ali lud sam i onako.Trazim te od kako za sebe znam.

Da li stvarno tražim nekoga od kad za sebe znam? Ne...Kod mene ne funkcioniše taj šablon. A luda....luda jesam, za tobom, pače.

Budi moj ortak, mače, nije mi lako...

Samo budi tu. Ništa više, mače.

Nešto sam načuo da sutra mozda ne postoji, pa bolje da odmah probamo sve...

Zar je greh želeti sve? Želeti odmah? Zar je loše voleti jako, kao da sutra ne postoji?

Za sitan groš kupi me...razmaži te divlje kupine...

Hajde, to je samo groš...Za kupine ću ja da se pobrinem.

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih.

Jeste, ludi smo svi. Neko zbog viška, neko zbog manjka. A ja najviše zbog......ma daj, neću ti ništa više reći.

 
A ti me ljubi do zla  - dok ne izgubim dah.

 

 

Namerno sam izostavila dobar deo pesme. Onaj crni, takođe jak i istinit. Malo treniram optimizam, traženje dobrog u svemu lošem.

Ali i dalje ne volim laž. Đavo uvek na kraju upiše bod, zar ne? Kredom, naravno...

Ma pusti sad to, mače...samo me ljubi do zla...da izgubim dah.

Corazon de papel.

Osećam da mi je srce od papira. Onog grubog papira koji upija najcrnje mastilo i čuva ga u sebi zauvek.
A stojim pored sveće.
Zapaliću se. Izgoreću za tren.
I nestaću u ledenoj vodi jednog sivog Dunava koji se ne zaboravlja kad mu jednom osetiš snagu.

Nemoj da me pamtiš po dobru. Nisam to zaslužila...
Nemoj ni po zlu...Seti se da sam te volela. Seti se samo koliko.

Ne umem da ti kažem zbogom. Zato ću samo da odem.

I neću se osvrtati. Neću čak ni zaplakati.

Samo će moja ponoćna želja da bude ista, svake Bogojavljenske noći.

I uvek će ista pesma da me pomera i ubija.

 

Ne, nije ova.

Ах, како је лепо бити глуп! :Д

Најзад могу да вам свима пожелим срећну Нову и по нашем календару :)
Надам се а су вам пријали сви ови празници :Д
Ја сам у задње време неспретна са речима. Никад нисам овај блог доживљавала као место на коме бих истицала своје успехе или тражила сажаљење због неких ствари које су ми се можда дешавале.
Једноставно, пријало ми је да пишем о оним ситницама које сам преувеличавала, можда баш да бих заборавила на све оно што стварно не ваља.

А сад се мењам...

Речи су ми тренутно слаба тачка, зато запостављам блог.
Променљиво расположење, од суза до ненормалног смеха, одузима ми превише времена и неурона :)))

Лутам од накострешености

преко романтике

 

па све до понеког тренутка "мудрости"

или тоталне дезоријентисаности.

Али и даље постоје они који ме трпе такву каква сам, нацртају ми осмех и угреју срце. Хвала је премало да бих се одужила...

А морам и вама некако што ме већ више од годину дана читате :))
Може овако? :Д

 

Капљица леда

Она је имала жуту, лепршаву хаљину и тамне очи пуне сјаја. Мало година, много жеља, превише смелости.
Умела је да се смеје сатима са тобом и да те нежно држи за руку. Умела је да чува своје, а краде туђа срца...
Волела је сунце које јој је миловало лице и кишу која јој је хладила вреле образе. Уживала је у свакој звезданој ноћи, у сваком гутљају живота.
А понекад би ипак плакала сатима, као да јој се свет руши... Знала је да неће умети да узврати љубав. Патила је због тога, сузама плаћала за сваку погрешну реч, за сваки лажан осмех. Крила је то од тебе. Превише си јој љубави дао, није умела да ти врати истом мером, али ни да те удаљи од себе.
Дани су пролазили...Улице су се заледиле. Долазила ти је понекад, штиклама разбијајући тишину мрачних улица. Љубила те дуго, дуго...
Можда би и била заувек твоја да се ниси плашио да је задржиш чврсто у свом загрљају. Глупо си се плашио да ће се, онако крхка и мила, поломити ако је само дотакнеш...
Дошло је пролеће. А она је отишла. Без разлога и без кајања.
Можда се питаш зашто ти ја, обична капљица леда, причам све оно што већ знаш.
Рећи ћу ти и нешто ново. 
Заљубила се.
Сада уме да даје себе, да свим срцем воли. И сада зна како је тебе болело.
Пати за њим, али му и поклања све што теби није умела. Каже да је тако најсрећнија.
Не, неће се вратити. Пронашла је себе, али хоће само да знаш колико јој значи то што си је искрено волео.
Понекад мисли на оне ваше дане и тада је насмејана.  
Крени даље. Љубав ће те пронаћи, ако отвориш своје срце. И немој да жалиш што је отишла.
Открићу ти и једну тајну: била сам на њеном образу када је плакала за њим.
Он ју је научио да заиста осећа. Ти то никад не би умео.

  
Прича је измишљена.  

Срећан Божић свима који славе!!! :)

Idu dani, ja ih pratim :)

Pa...zdravo :)

I srećna Nova svima! Znate da vam svima želim uspešnu godinu punu zdravlja, sreće, ljubavi...

Evo mene opet na blogu. Šta ću kad mi nedostajete :)

Vratila sam se "kući".

Leeeeeeeedeeeeeeeeno je.

Malo muzike i biće dobro sve :D

Pozzzzzzzzzzzzzzz

 

"Pusti me da drhtim i da setim se."

Gledam sve ove praznične postove...Ljudi se raduju. Hvala svima koji su se setili i mene u celoj toj priči. Zaista vam od srca želim sve najbolje. Zaslužili ste to svi vi.

Znate, ovoga puta ne piše Mesečina na svom blogu.

Pišem ja, devojka sa dva imena. Ona koja ne zna šta je praznična atmosfera i toplina u porodici. Ona koja ne veruje u ljubav i zna da nema ni najmanje pravo da oseća. Ona koja povređuje druge, a svaku bol koju nanese oseća jače od svih.

Pocepala sam se baš kao svilene čarape kad ih zakačite za ekser.

Pitam se samo kako izgledaju snovi kad ih zalepite selotejpom. Čim saznam, javiću vam. To u slučaju da Mesečina ne nađe malo snage i hrabrosti...i ponovo se stvori negde u meni.

Ko je kriv?

Napolju led. Mrak. Osećaj topline. Osmeh. Sreća. Je l' to beše kad je prvi sneg pao?

Poruka. Od njega.

"Ovde je kao u priči. Dosta snega, grejanje uz vatru i čaša vina. Još samo ti fališ da bi bajka bila potpuna."

A onda odgovor. "Ne verujem u bajke. Ovo je realnost u kojoj mi ništa ne znači držanje za ruku i gledanje u oči. Zaboravićeš sutra."

I opet led, ali ovoga puta u meni. Ipak je značilo. A on nije zaboravio.

Gordost. Greh. Obična greška.

Platila sam sve. Šta još treba?

Novi Sad me čeka :)


"Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo..."

Opet počinjem Mikinim citatom :)

Novi Sad. Jedan sasvim običan grad.

Možda za mene neobičan.

Nekad ga volim, a nekad mrzim. Nekad želim da pobegnem,  a nekad čeznem za njegovim ulicama. Ali nikad, baš nikad nisam ravnodušna.

Jedva čekam da vidim Dunav, most, tvrđavu, prošetam Zmajevom i nasmejana prođem kroz Dunavski park. A možda i uplakana. Nema veze...

Kako Đole to lepo kaže: "Varoši ima, što da grešim dušu, boljih i lepših. Al' samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš." :)

Da, vraćam se. Uvek.

Neće me biti neko vreme na blogu. Za to je kriv moj grad. Nedostajao je pa moram da mu posvetim svu svoju pažnju :)

Sve vas puno pozdravljam!!! I ljubim :P