Dragi blogeri

Dragi blogeri, Prvo da vam pozelim sve najlepse, najbolje u Novoj 2010. Puno ljubavi, lepih trenutaka... Ma znate vec sta se sve za Novu zeli...e pa ja vama zelim i vise od toga. Proslo je par meseci od kako se "citamo" i mnogo ste mi svi vi postali dragi. Brzo se ja vezujem za ljude...eto, vi ste me svi osvojili :) Mislim da me neko vreme nece biti na blogu. Mozda mesec, dva...manje-vise... I dalje cu citati vase postove, ali nece biti komentara ni novih postova.... Jos jednom, sve najbolje :) Ljubim vas sve :******

Suze

Dok pahulje nezne tope se,
na vrelom obrazu
ostaje samo maleni trag
kao potsetnik
na tople kapi u prolazu...
kao podsetnik
da bio si mi nekada drag

Neke su bile kao kapi kise
donoseci sa sobom sarenu dugu
a zbog nekih je srce prestalo da dise
jer su u sebi nosile obromnu tugu
Preveliku za moja pleca...

Bilo je i onih ledenih
da me ubede da ne postoji sreca
One su se pretvorile u stih
na praznom papiru
I dalje ljubomorno cuvam svaku od njih
kao muzicar svoje note na klaviru

Kad me ostave svi one su tu, pored mene
i znaju svaku moju skrivenu bol
Zbog svake tuge prolivene
ja skupo placam
i znam da najjace bole te lepe uspomene
ali nastavljam da im se vracam

One su tu...nezne kao latice ruze
Uvek spremne da toplu utehu pruze
Samo su one potpuno moje
ni najvece tuge one se ne boje

Pogadjate...to su moje suze...

Jedan grad

Grad koji nije ni najlepsi, ni najdrazi...grad u kome je moj zivot poceo...grad kome se svaki put vracam makar i nakratko... Ima tu dosta uspomena. Lepih, ruznih... Da ne duzim, opet sam tu. Par dana bice dovoljno da vidim sve drage osobe. Mozda odem i do Karlovaca, blizu je...i previse blizu da bih mogla da im odolim :)) Mozda njega ni ne sretnem, ali lepo je znati, imati taj osecaj da ga bilo kad mogu slucajno videti....lepo je, al' nestvarno... Stih jedne drage pesme kaze..."Novom Sadu ja cu dati zaljubljenu dusu svoju..." Da...Novi Sad...najzad... Volela ga ja ili ne, moj je to grad...a opet sam stranac...

Када сањамо

Понекад заједно сањамо

Тада су сузе смехом обојене...

Понекад још облацима шетамо

Ја те чувам да не паднеш, ти чуваш мене...

Твојим очима ја видим месечев сјај

Док држиш ме за руку, осмех не признаје да је крај...

Зар морамо да се пробудимо?

 

Било је лепше од сна...

 Сањала сам шарени облак

По коме Он безбрижно шета

И осетила сваки корак...

 

У оку је крио топлину оног лета

И месечев залутали сјај...

Гледала сам га дуго, дуго

И први пут у децембру осетила мај

 

Имао је младост и снагу

Блистао бићем целим

И носио је успомену драгу

На својим уснама врелим

 

Мирисала је на трешњу и мед

Та тршава коса што пркоси ветру

Погледом је лако топио лед

У мени...

 

Осмехом је рушио мој малени свет

Као да је од стакла

С њим сам упознала слободу и лет

 

А нисам ни приметила да сам пала

И стигла до овог пакла

Који је ипак личио на рај

Док  је он дисао поред мене

Таму претварајући у сјај

 

Скупила сам нешто храбрости...

 

И додирнула му топлу сену

Тај ме додир још и данас боли

Завео ме он и нестао у трену

Није знао да га срце воли

 

Небо је те ноћи било без милости...

Нека моја размишљања :)

Ових дана сам јако чудна...себи највише...

Стижу празници...искрено, не волим их. Тј. волим, али кад нема оне презничне атмосфере у породици џабе сви лепи обичаји...А тако бих волела да имам један Божић, један једини...у миру...ал' кад се не може...

Да бар одем у Србију на пар дана, видим оца, рођаке, пријатеље... Разумем ја да ће то бити тешко изводљиво. По обичају чекају ме безобразни цариници, смрзавање у возу без грејања и светла... Као да смо у 15. веку. Кондуктери умеју да се нашале "ко за време санкција"...а не могу сама да путујем па мора и мама са мном. Жао ми је што јој стварам додатне проблеме. Кад се само сетим...целог живота тако путујемо. Чак и за време бомбардовања. Ех...прође и то...

Опет сам кренула у неке мрачне теме...а ушла сам на блог само да напишем да сам СРЕЋНА. Онако...без разлога :)

У ствари, постоји разлог. Код нас у Темишвару сваке године се одржава Светосавски Бал. У Опери. Добила сам дивну песму да рецитујем и већ ме убија трема. Биће ту за мене доста посла, спремања.  Остали учесници су већ одавно навикли на овакве ствари (да не спомињем колико су талентовани за глуму), а мени је ово први пут. Али верујем у себе. И драго ми је што могу нешто ново да научим.

Још један разлог за срећу - волим зиму. Уживам у дугим шетњама иако могу да сломијем врат на овом леду :)) Ови "наши" баш неће да чисте...Европски стандарди...

Ма нема везе :) 

Иначе не слушам народњаке, ал' ових дана баш ми леже...Још да сам у Срему...па да разбијам чаше :)))

П.С. Поносна сам на моје црне очи :)

 

Зимааааа :)

Драга краљица Зима

Најзад је посетила и нас

Она је исто ледена према свима

Па многи уз ватру траже спас

 

Многи је не воле, хладно им буде

А ја не могу да схватим те људе

Па зар није лепши пред кућом снег

Него на срцу ледени брег?

 

Врелим образима хладноћа прија

Преко туге падају пахуље нежне

Зато је мени зима најмилија

У зимским ноћима снивам топле сне

 

Нек настави зима да прекрива тугу

Ја уживам у овим тренутцима среће

Нек се стрпе они што чекају дугу

Долази ускоро и пролеће

 

 

 Видите како ЗИМА може да буде и топла

 

 И лепа...

 

 А ево и Ледене пећине за полууспаванку :)

                                                                                                                                 

И даље твоја

Сва та времена далека

Још увек су ту, покрај мене

Срце и даље тебе чека

Не жели да у нову љубав крене

 

И нема више туге, ни бола

У овој хладној, бесаној ноћи

Срце је давно пукло на пола

Навикло да живи у самоћи

Све је ок...

Сама...то је све што ми пада на памет...

Нисам чак ни тужна...ни љута...ни разочарана...

Да ли је нормално то што се у својој кући осећам као странац? Да ли је нормално то што једва чекам да одем далеко од свих и да се више никад не вратим? Да ли је нормално то што...не знам где ми је место...? Ко да је све то битно...а битно је само што не желим то себи да признам.

Тата недостајеш ми...зашто све мора овако да буде? Волим те...немој то да заборавиш...

 

Где нестаде глупи оптимизам? Бар ми је срце остало...

 

Сама...

Другачија.

Она што по киши сама шета

Она што је до облака стигла

Иако се много боји лета

Она што пада да би се дигла

До твојих висина...

 

Она је навикла да буде сама

И живи у облацима дима

Али није принцеза, ни дама

Увек добра према свима...

 

Уме и она да погреши...

Како би иначе заволела тебе?

Ма ниси ни ти принц, мили

Престани да вараш себе...

 

Џабе ти коњ и мач

Кад немаш осећања.

Дала је срце, а ти њој плач

Сад треба да каже хвала?

 

Не, она није као друге

Не уме за љубав да моли.

Њу неће убити туге

Док може искрено да воли.

 

Јака као стена,

али је може и ветар однети.

Сломљеним крилима,

она и даље учи да лети.

 

Она је лед што у пламену гори,

Њу не може разумети свако

И кад не треба она се бори

Увек бира најтеже, кад постоји лако...

 

Схватићеш ти једног дана

Колико те је волела

А она ће тада насмејана

Да ти каже да је преболела.

Велико хвала Анам која ме је инспирисала својом песмом "Изабери" :)

:)

 Ето, најзад сам пронашла своје место...

Први воз је већ одавно прошао...и други, трећи...Тако већ дуго, дуго возови пролазе, а ја сам и даље ту...и не пада ми на памет да се померим. Још увек.

Нека пролазе...ја сам и даље жива...смејем се, плачем...волим...

и чекам...

..

Вечерас ми речи фале...али осмех је присутан :))

Велики поздрав од месечине која уме и да се радује, а не само да пати...за Њим...

Ледена

Напољу лед...

Оклизнула сам се.

Да ли је за то време криво

Ил' залеђено срце моје?

Небитно.

Бели снег сад прекрива све

Што упорно ме прати

Моја сећања, пусте сне...

Остају само дуги сати

Као године, или можда трен

Када мислим на тебе...

А онда се сетим...

Ти насмејан, и даље њен

 

Хеј, па ти се смејеш,

Срећан си!

Осмехом ми душу грејеш

Хвала ти, мили!

 

Да није тебе, најдаљи мој

Била бих само санта леда.

Срце ми ледено топи осмех твој,

То срце које неће да се преда.

Не жели да престане да воли

Тебе....

 

Настави, мили, да волиш њу,

Немој никад престати.

Знаш, најлепши си заљубљен...

Само не заборави...

Ја увек бићу ту

Ако паднеш да те подигнем

 

Нека ти буде...

 

Нема више лепих речи,

Нема топле утехе...

Ко сад овај пад да спречи,

Ко с дна да ме подигне?

 

Не, не питај како ми је,

Повређујеш поново.

Знам да даље морам сама,

Све је наше готово.

 

И сад се питам чему то

Дошао је крај?

Никад нисмо били једно

Чему лажан сјај?

 

Заборавићу очи твоје

Кроз сузе ти говорим.

И неће више да ме боле

Усне које не љубим.

 

 

На уснама укус горак

Преболећу, кажем себи...

Ал' сваки ме нови корак

Упорно враћа теби.

 

Не сијају очи моје

Од љубави и среће...

То се сузе да потеку боје,

Ал' срце да се преда неће.

 

Понос мој биће од свега јачи

Тако је најбоље.

Сад сама себи кажем: Плачи!

Јер волим очи

             ....које мене не воле...

Ти умеш на тако посебан начин да недостајеш срцу мом

Пре пар недеља мислила сам да више нећу писати дуго, дуго. Није било тако. А онда сам одједном пронашла мало снаге и одлучила да преболим. Све је мање болела успомена. Помирила сам се са тим да ниси мој, да волиш другу... Није више толико болело.

Данас сам се уверила да сам још једном погрешила. Недостаје ми више него икада твој осмех, боли све јаче... Недостајеш ми ти. 

Знам, досадна сам већ с овим...Кад ћу већ једном да схватим да ово и није тако страшно?

А ти и даље недостајеш...за све што прошло је...за све што долази...недостајеш...

Немој доћи...ја те чекам

                               
 
                            Дођи...

                              само се појави

на вратима срца

што за тебе куца.

Дођи...

да сањамо на јави

у најлепшим бојама.

Дођи...

нећу да будем сама

у овој хладној ноћи.

**

А ако не дођеш, заборави ме.

Знаш да ти ја не могу доћи...

Заборави моју љубав и сне

Све ће то једног дана проћи...

***

Дај, пусти лажне обзире...

Не слушај повређено срце моје.

Ипак дођи... чекам те...

Даћу ти себе, даћу ти све.