Субота, Децембар 12, 2009
Ти умеш на тако посебан начин да недостајеш срцу мом
Пре пар недеља мислила сам да више нећу писати дуго, дуго. Није било тако. А онда сам одједном пронашла мало снаге и одлучила да преболим. Све је мање болела успомена. Помирила сам се са тим да ниси мој, да волиш другу... Није више толико болело.
Данас сам се уверила да сам још једном погрешила. Недостаје ми више него икада твој осмех, боли све јаче... Недостајеш ми ти.
Знам, досадна сам већ с овим...Кад ћу већ једном да схватим да ово и није тако страшно?
А ти и даље недостајеш...за све што прошло је...за све што долази...недостајеш...
Pesma i mene boli.
A znas kako ja kazem, guramo napred.
Bez obzira sto nema snage...
Mora se...MORA... niko ne pita, kako? Zasto? Odakle snage?
Ne sme da stane ceo svet zbog njega.
A da nedostaje... to samo ti znas.
:*
Pozdrav.....
Pa eto ako pada kiša ti uzmi kišobran i prošetaj i pokušavaj da zapaziš sve one lijepe stvari koje se mogu pronaći samo danas. Dok je kišno ili snježno. Pokušaj da bar jednu stvar od svih koje primjetiš posebno spakuješ u sjećanja koja ne blijede. I kad god ti je teško sjeti se te stvari.
Ja čuvam par tih stvari i kad zatreba opet su tu da mi vrate osmjeh na lice.
Drugarski pozdrav
potpuno te razumem mesecino..nedostajanje je strasna stvar..
Sve sto je proslo, proslo je. Ali secanja ostaju!
Увек нам недостају они које волимо кад одлазе, али ако их стварно волимо, морамо им дати слободу да сами одлуче...
Јоване, поздрав :)
Вehappy,
да, само ја знам...ал' како си и сама рекла, идемо напред. Мора се... :*
Мандрак,
шетала сам...сваки дан то радим.
Баш као што си ти рекао, чувам те посебне тренутке, сећам их се кад је тешко...
Понекад нисам ни свесна колико ми то помаже. Али ето, овога пута ме нешто растужило, пробудило сва осећања...И десила се...туга...
Поздрављам друже :)
Вило,
недостајање...али човек се навикне на то, мора да прихвати.
Одавно сам ја навикла на тај осећај, када су људи које волим далеко. А онда је ушетао ОН и пореметио ми цео систем. На све сам навикла, али на даљину између нас...не могу...
:*
Боки,
нека остају да боле, нека да нас насмеју...а нека остају иако ми то не желимо...
Позз :)
Анам,
еее ту је мој проблем. Није мени тешко што је отишао он. Ја сам морала да одем. Он је остао у свом свету, заволео другу...и желим му ја све најбоље, нека је срећан...а то што понекад(???)толико недостаје...е то је моја ствар и борићу се с тим како знам и умем. И сад кад је све бар мало избледело, ја се враћам у Карловце. И шта сад? Морам да издржим.
:***
Нико није незаменлјив. Он очито није био прави. То још не знаш, али ускоро ћеш видети да сам била у праву...Срећно...
Знам ја то и сад...ал' кад он није био прави, хоће ли иједан бити?
Хвала, драга :* Срећа ми сад итекако треба...
Naravno da će neko drugi biti pravi...onaj koji bude umeo da ceni sve što u tebi dobija!
Nedostaje, ali će vremenom i srce da se navikne, da se okrene nečemu drugom i da zaboravi
Драга моја, могу да ти кажем нешто?
Ја сам престала да се трудим да поправљам свој изглед.
Ако је Бог "резервисао" нешто за мене, он ће ме волети, и овакву, и онакву, јер он сада постоји! Само се нисмо упознали...
И можда је могао и Сремац да буде прави, можда је мога и М. да буде прави... али нису, тако да... осмех на лице, и идемо даље...
Доћиће и прави... Ко зна кад, али доћиће :*
Тако је и са тобом.
И знам да знаш!
Сањарења,
ако такав постоји, чекам га :)
Полууспаванка,
мисила сам да се то већ догодило...али није...
Вehappy,
ја нисам баш најсигурнија да за мене постоји "онај прави".
Како било...ја га чекам :))
Barbie,
то сам најзад и ја схватила...
