Било је лепше од сна...
Сањала сам шарени облак
По коме Он безбрижно шета
И осетила сваки корак...
У оку је крио топлину оног лета
И месечев залутали сјај...
Гледала сам га дуго, дуго
И први пут у децембру осетила мај
Имао је младост и снагу
Блистао бићем целим
И носио је успомену драгу
На својим уснама врелим
Мирисала је на трешњу и мед
Та тршава коса што пркоси ветру
Погледом је лако топио лед
У мени...
Осмехом је рушио мој малени свет
Као да је од стакла
С њим сам упознала слободу и лет
А нисам ни приметила да сам пала
И стигла до овог пакла
Који је ипак личио на рај
Док је он дисао поред мене
Таму претварајући у сјај
Скупила сам нешто храбрости...
И додирнула му топлу сену
Тај ме додир још и данас боли
Завео ме он и нестао у трену
Није знао да га срце воли
Небо је те ноћи било без милости...
