Било је лепше од сна...

 Сањала сам шарени облак

По коме Он безбрижно шета

И осетила сваки корак...

 

У оку је крио топлину оног лета

И месечев залутали сјај...

Гледала сам га дуго, дуго

И први пут у децембру осетила мај

 

Имао је младост и снагу

Блистао бићем целим

И носио је успомену драгу

На својим уснама врелим

 

Мирисала је на трешњу и мед

Та тршава коса што пркоси ветру

Погледом је лако топио лед

У мени...

 

Осмехом је рушио мој малени свет

Као да је од стакла

С њим сам упознала слободу и лет

 

А нисам ни приметила да сам пала

И стигла до овог пакла

Који је ипак личио на рај

Док  је он дисао поред мене

Таму претварајући у сјај

 

Скупила сам нешто храбрости...

 

И додирнула му топлу сену

Тај ме додир још и данас боли

Завео ме он и нестао у трену

Није знао да га срце воли

 

Небо је те ноћи било без милости...