Добро је.

 Некако се слаже са овим временима што, као и све остало у животу, пролазе.

Само ћу осмех да оставим :)

У диму и магли.

Затвори те тамне очи.

Полагано нестаће сенка

љубави моје и твоје,

док у леденој ноћи

чекаш да се појавим из далека

и донесем мало боје.

Под сребром месечине

твој поглед милује

продире до непознате дубине

мога бића.

Открива све поноре.

Страх ме да ти признам,

али твоје одсуство пече.

Струји кроз вене као траг

најжешћег пића

и боли као грех из давнина

који мора да се плати

Овде и сада.

Ја не могу да се одупрем

овом страху који као плима

надолази.

Где су нам сад љубав, вера, нада???

Разара празнина.

Требаш ми.

А онда схватим.

Чак и твоје присуство убија.

Јаче је од чежње, од туге,

а ми никад нисмо знали шта је милост.

Како да ти објасним да ми проклето

недостајеш

чак и када си ту?

Држи ме за руку чврсто,

загрли ме,

да не примете.

Опет смо анђеле, заједно

дотакли само дно.

 

Za sreću treba malo.

Letim!

Nije od vina, ni od ljubavi, snova...

Jednostavno, neću sebi da dozvolim tugu.

Polako sam osetila da mi se vraća prošlogodišnja jesen, ali NE, nisam više ona ista. Nijedan dan nije za bacanje.

Zato gutam još jedno razočaranje, sve gorko ostavljam za sobom i puštam sebe da živim, dišem punim plućima i možda...možda...volim.

Da, letim! I znam da ne mogu da se razbijem kao pre.

Sreća je tako čudna stvar. Kako su male stvari postale preko noći velike, kako su snovi dobili boju, a stvarnost svetlucavu kišu umesto one sive, jesenje.

Da li ste nekad imali osećaj da nekome značite mnogo, da imate neku posebnu moć nad tom osobom? Da jednostavno sve to znate, i ne treba vam nikakav dokaz jer ste sigurni u to nešto bez nekog opipljivog razloga. 

Neko mi mnogo znači. Nenormalno mnogo. Taj neko se trudi da postane bolji čovek. Zbog mene, možda.

Sad mi još samo treba snage i volje da tog istog njega držim što dalje od sebe. Ali ne dalje srca :)

Sutra je novi dan za to, večeras letim.

Nije to od sunca,

ni prozračnih oblaka u jesen.

Nije ni od vina i jesenje kiše.

To je samo od vrelog srca,

od blistave želje...da na tren

nekog volim za nijansu toplije i više.

Осмех и ништа више :)

Хеј, ти!

"...То може дати само онај који те, кад пође по злу, воли више од себе."

Осмех. Најобичнији. Једноставан. Искрен. Вреднији од свега осталог.

Срећа је увек ту, у нама, чак и кад туга влада. Јер ми смо јаки много више него што мислимо. Нема везе јесмо ли били добри или лоши, сви смо ми људи и свако од нас носи срце, има душу. Разлика је у томе што неки то неће да признају.

И без обзира на то да ли смо се већ одавно предали или настављамо да се боримо, ми се тако добро разумемо.

Не речима, ни делима...само осећањима. И песмом.

- "Још увек слушаш Драгојевића?"

- "Увек, кад ми затреба мало љубави." Кад ми требаш ти.

 

Оправдање.

Жао ми је... 

Јер не плачем. Више не.

Јер волим кишу, а кишобран чувам само за злобу и завист.

Јер не заборављам, чак и кад боли.

Јер умирем од страха, али ипак корачам даље.

Јер више волим стварност од снова.

Јер ми је стало, кад ником другом није.

И јер добро знам шта осећам, а ћутим. И ћутаћу.

Јер тако је најбоље.