У диму и магли.
Затвори те тамне очи.
Полагано нестаће сенка
љубави моје и твоје,
док у леденој ноћи
чекаш да се појавим из далека
и донесем мало боје.
Под сребром месечине
твој поглед милује
продире до непознате дубине
мога бића.
Открива све поноре.
Страх ме да ти признам,
али твоје одсуство пече.
Струји кроз вене као траг
најжешћег пића
и боли као грех из давнина
који мора да се плати
Овде и сада.
Ја не могу да се одупрем
овом страху који као плима
надолази.
Где су нам сад љубав, вера, нада???
Разара празнина.
Требаш ми.
А онда схватим.
Чак и твоје присуство убија.
Јаче је од чежње, од туге,
а ми никад нисмо знали шта је милост.
Како да ти објасним да ми проклето
недостајеш
чак и када си ту?
Држи ме за руку чврсто,
загрли ме,
да не примете.
Опет смо анђеле, заједно
дотакли само дно.
