Не треба ми наслов.
Тачка се ставља на крају сваке реченице. Требало би измислити нешто веће за оне важније ствари, да се зна кад је крај.
А песма је лепа...
Nedelja.
Čudan je ovaj život. Nekih ljudi nismo svesni. Prolaze godine, a blizina udaljava. I onda dođe neki trenutak kad nešto daleko postane blisko. Ali samo na tren. To prođe, stvari se vrate na staro...Ja bih ipak da se sećam svega. Negde treba pronaći i tu veru u ljude...
Toliko knjiga, toliko priča stvarnih i izmišljenih, a nismo ni za milimetar bliže nekim odgovorima.
Koliko straha može da stane u obične, ovozemaljske grudi?
Gde je granica?
Preživeti trenutak, kažu da je sve u tome.
A šta ću kad taj trenutak prođe?
Odsutna.
Nedostaje mi nešto, samo nisam još sigurna šta to. Malo Novog Sada, malo samoće...rešilo bi, možda. Do tada, još jedan isti dan. Pa još jedan...i još jedan...
Pesma mi je legla. :)
Until we say our next hello.
Svi pričaju o rastancima. Niko ih ne voli. A ipak...
Odlazimo. Vraćamo se. Ostavljamo.
Drugi ostavljaju nas. Pa se vrate kad najmanje očekujemo.
I opet odu...
Retko plačem na rastanku. Retko se okrećem. Retko priznajem da bih se vratila.
Gledam za onima koji odlaze, pamtim korake. Ali ne zaustasvljam.
"Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo." - M.A.
Ironija mi govori da se pravo čovekovo lice vidi tek kad okrene leđa...
Da li će(mo) se vratiti, da li ćemo čekati zavisi iskljucivo od nas.
