Шта ћу кад не умем да волим

 

Твоју љубав ја не заслужујем

Једино то схватам и  знам

Не могу заувек твоја да останем

Ништа сем срца немам да ти дам

Не умем да волим лепше од свих

Ни да поклањам звезде и сјај

Ја имам само понеки стих

Кише у оку, на длану мај

 

Не, не треба ти неко као ја

Живот ће мој брзо да увене

Ја увек идем право до дна

Боље ти је, драги, без мене

 

Хтела сам само да те волим мало

Да ти приближим мојих снова део

Стварно ми је било до тебе стало

Да си тражио, дала бих и живот цео

 

Опрости, хтела сам да те видим само

Ал' више нећу улицом том да пролазим

Опрости, хтела сам да те усрећим само

Можда те и волим, зато сад одлазим

Хвала

Пријају ми хладни ветрови

као да доносе твој дах

а с неба падају успомене

баш као дарови

уз њих заборављам на страх

У сваком осмеху видим твој лик

кристално јасно

и теби поклањам баш сваки стих

а знам да је за нас већ касно

или можда превише рано...

 

Моји су снови остали на уснама твојим

А ниси мој, и никад то нећеш бити

разум ми упорно говори

али престала сам осећања да се бојим

јер сада знам, љубав се не може скрити.

 

Због тога ти данас кажем...

Хвала

За лепе, драге успомене

Тренутке мени поклоњене

Дане осмехом обојене

Хвала

У име сваке сузе проливене

А изнад свега

Хвала

За осећања која у мени будиш

Теби, најдаљи мој

Залутало срце осећа да нема нас

Али заувек твоје остаје

Дозива те, ал' знам да губи глас

И срећа и бол...све полако нестаје

 

Остављам теби све што вредело је

Све што је нестало у трену

И осмех, и срећу, и душу и сјај

Чувам само једну нашу успомену

Да има ко да недостаје

Кад свему дошао је крај

 

Тугу, бол, сузе и страх

Слободно пошаљи мени

Бар ти буди срећан

Кад ја нисам умела

Од мене је остао само прах

Али још могу тебе да чувам

Због тебе душо, могу

да устанем и из пепела

 

Топла зима

 

Ех, та зима...

Напољу сатима веје

Сви стежу капуте, шалове око себе

А ја шетам пустим улицама

И док мислим на тебе

Снег ми душу греје

 

Или је то можда љубав

 

Речи

Само слова на папиру

и понека мрља

где је суза канула

то остаје иза нас

 

И речи набацане

скоро неважне

које не могу да пруже ми спас

јер нису у стању осећања 

у редове да преточе

 

Речи лажне

јер не знају колико боли

срећа без тебе

 

Те речи су хладне

јер никад неће знати

колико те воли

сваки део мене

 

 

Шетајући Змај Јовином...

Лако је мени да будем срећна

проклето лако

сваки је корак стара успомена

корачам полако

у ваздухо осећам нешто,

време не постоји

он туда пролази често

срце то зна, уздахе броји

 

Лако је уснама да се смеју,

осмех се не плаћа

касније ће вреле сузе образе да греју

кад прошлост почне да се враћа

не може сећање ништа да спречи

опет је ту срце да слама

ни вино ни песма не може да лечи

љубав коју је прекрила тама

нисам могла ни смела да те волим

знам, грешка је то моја била

ја више немам кога да молим

све сам с тобом изгубила

 

Треба сад преживети ноћ ледену, дугу

док твоје задње речи све у мени руше

не дам ја никоме ову моју тугу

идем даље без снова, без тебе и без душе

 


03.01.2010.

Нема повратка

Има једна стаза дуга

што до тебе води.

Њу сам заобишла

јер ме на њеном крају чекају

ока твоја два

сјајна, весела

 

не смем тим путем да кренем 

јер знам да би ми било лепше од сна,

а нико не заслужује ту небеску срећу

зато лутам другим путем

кораке бројимо туга и ја

корачамо полако према слободи

 

али ја се и даље осврћем

погледом тражим твоје сенке траг

и жудим за оним болом

који сам осећала док сам према теби ишла

док био си ми бескрајно драг

 

знам да сад идем према другој срећи

знам и то да више нема спотицања

а ипак би ми дражи био чак и бол највећи

само да је срце наставило тебе да сања

 

плаши ме тежина ових корака

који ме све више удаљују од тебе

али обећала сам да нема повратка

и ако сам за собом, можда, оставила...себе

 

Нестварно моје

Понекад затворим очи

и сањам

неке лепше дане,

топлије ноћи

месечином обасјане,

у нечијем загрљају,

у неком туђем сну.

Тамо је све лепо

јер није важно

то што ниси ту.

Само нек' потраје

иако је лажно.

Нек' остане све тако,

пуно нежности.

Тамо сам добро.

Нема ко да недостаје,

јер тамо ниси Ти.

Suze

Dok pahulje nezne tope se,
na vrelom obrazu
ostaje samo maleni trag
kao potsetnik
na tople kapi u prolazu...
kao podsetnik
da bio si mi nekada drag

Neke su bile kao kapi kise
donoseci sa sobom sarenu dugu
a zbog nekih je srce prestalo da dise
jer su u sebi nosile obromnu tugu
Preveliku za moja pleca...

Bilo je i onih ledenih
da me ubede da ne postoji sreca
One su se pretvorile u stih
na praznom papiru
I dalje ljubomorno cuvam svaku od njih
kao muzicar svoje note na klaviru

Kad me ostave svi one su tu, pored mene
i znaju svaku moju skrivenu bol
Zbog svake tuge prolivene
ja skupo placam
i znam da najjace bole te lepe uspomene
ali nastavljam da im se vracam

One su tu...nezne kao latice ruze
Uvek spremne da toplu utehu pruze
Samo su one potpuno moje
ni najvece tuge one se ne boje

Pogadjate...to su moje suze...

Када сањамо

Понекад заједно сањамо

Тада су сузе смехом обојене...

Понекад још облацима шетамо

Ја те чувам да не паднеш, ти чуваш мене...

Твојим очима ја видим месечев сјај

Док држиш ме за руку, осмех не признаје да је крај...

Зар морамо да се пробудимо?

 

Било је лепше од сна...

 Сањала сам шарени облак

По коме Он безбрижно шета

И осетила сваки корак...

 

У оку је крио топлину оног лета

И месечев залутали сјај...

Гледала сам га дуго, дуго

И први пут у децембру осетила мај

 

Имао је младост и снагу

Блистао бићем целим

И носио је успомену драгу

На својим уснама врелим

 

Мирисала је на трешњу и мед

Та тршава коса што пркоси ветру

Погледом је лако топио лед

У мени...

 

Осмехом је рушио мој малени свет

Као да је од стакла

С њим сам упознала слободу и лет

 

А нисам ни приметила да сам пала

И стигла до овог пакла

Који је ипак личио на рај

Док  је он дисао поред мене

Таму претварајући у сјај

 

Скупила сам нешто храбрости...

 

И додирнула му топлу сену

Тај ме додир још и данас боли

Завео ме он и нестао у трену

Није знао да га срце воли

 

Небо је те ноћи било без милости...

И даље твоја

Сва та времена далека

Још увек су ту, покрај мене

Срце и даље тебе чека

Не жели да у нову љубав крене

 

И нема више туге, ни бола

У овој хладној, бесаној ноћи

Срце је давно пукло на пола

Навикло да живи у самоћи

Другачија.

Она што по киши сама шета

Она што је до облака стигла

Иако се много боји лета

Она што пада да би се дигла

До твојих висина...

 

Она је навикла да буде сама

И живи у облацима дима

Али није принцеза, ни дама

Увек добра према свима...

 

Уме и она да погреши...

Како би иначе заволела тебе?

Ма ниси ни ти принц, мили

Престани да вараш себе...

 

Џабе ти коњ и мач

Кад немаш осећања.

Дала је срце, а ти њој плач

Сад треба да каже хвала?

 

Не, она није као друге

Не уме за љубав да моли.

Њу неће убити туге

Док може искрено да воли.

 

Јака као стена,

али је може и ветар однети.

Сломљеним крилима,

она и даље учи да лети.

 

Она је лед што у пламену гори,

Њу не може разумети свако

И кад не треба она се бори

Увек бира најтеже, кад постоји лако...

 

Схватићеш ти једног дана

Колико те је волела

А она ће тада насмејана

Да ти каже да је преболела.

Велико хвала Анам која ме је инспирисала својом песмом "Изабери" :)

Ледена

Напољу лед...

Оклизнула сам се.

Да ли је за то време криво

Ил' залеђено срце моје?

Небитно.

Бели снег сад прекрива све

Што упорно ме прати

Моја сећања, пусте сне...

Остају само дуги сати

Као године, или можда трен

Када мислим на тебе...

А онда се сетим...

Ти насмејан, и даље њен

 

Хеј, па ти се смејеш,

Срећан си!

Осмехом ми душу грејеш

Хвала ти, мили!

 

Да није тебе, најдаљи мој

Била бих само санта леда.

Срце ми ледено топи осмех твој,

То срце које неће да се преда.

Не жели да престане да воли

Тебе....

 

Настави, мили, да волиш њу,

Немој никад престати.

Знаш, најлепши си заљубљен...

Само не заборави...

Ја увек бићу ту

Ако паднеш да те подигнем

 

Нека ти буде...

 

Нема више лепих речи,

Нема топле утехе...

Ко сад овај пад да спречи,

Ко с дна да ме подигне?

 

Не, не питај како ми је,

Повређујеш поново.

Знам да даље морам сама,

Све је наше готово.

 

И сад се питам чему то

Дошао је крај?

Никад нисмо били једно

Чему лажан сјај?

 

Заборавићу очи твоје

Кроз сузе ти говорим.

И неће више да ме боле

Усне које не љубим.

 

 

На уснама укус горак

Преболећу, кажем себи...

Ал' сваки ме нови корак

Упорно враћа теби.

 

Не сијају очи моје

Од љубави и среће...

То се сузе да потеку боје,

Ал' срце да се преда неће.

 

Понос мој биће од свега јачи

Тако је најбоље.

Сад сама себи кажем: Плачи!

Јер волим очи

             ....које мене не воле...