A Mesec pojma nema...

Živeli!

Nemam nameru da budem gruba niti da vređam, ali ne umem drugačije da se izrazim.

Ljudi su glupi. Prazni. Nesvesni onog što ih okružuje. Nesvesni koliko mogućnosti i lepota pruža to što si čovek, a ne guska.

Ja, večiti pesimista i depresivac, verujem u to.

Toliko lepih knjiga, filmova, pesama, pozorišnih predstava. Toliko spomenika, ulica, parkova, građevina. Toliko različitih ljudi. Neko je tu bio pre nas, možda i ostavio neki trag.

Treba videti,  proći, upoznati, probati, dodirnuti, osetiti. Samo što za to treba i malo srca.

Lakše je biti prazan. Lakše je biti nepismen i glup.  Lakše je upoređivati se sa lošijim od sebe.

Jadno i jeftino - tako svi prolazimo. Taman kako smo zaslužili.

Čast boljima. Verujem da ih ovde još ima.

Nedelja.

Čudan je ovaj život. Nekih ljudi nismo svesni. Prolaze godine, a blizina udaljava. I onda dođe neki trenutak kad nešto daleko postane blisko. Ali samo na tren. To prođe, stvari se vrate na staro...Ja bih ipak da se sećam svega. Negde treba pronaći i tu veru u ljude...

Toliko knjiga, toliko priča stvarnih i izmišljenih, a nismo ni za milimetar bliže nekim odgovorima.

Koliko straha može da stane u obične, ovozemaljske grudi?

Gde je granica?

Preživeti trenutak, kažu da je sve u tome.

A šta ću kad taj trenutak prođe?

Jesen u meni.

 Počela sam da pišem na blogu pre oko dve godine ovom pesmom Parnog Valjka. Pisala sam tada o nečemu što mi je izgledalo toliko strašno i bolno...Bilo je svašta, prošlo je jedno, došlo drugo. I sve je lepo, divno, bajno. Nikad bolje...Imam toliko toga da pružim, imam toliko želja i snova...i vremena...i svega.

I opet dođem na isto kad shvatim da ne mogu ništa protiv sebe. Ne umem, ne znam kako da se saberem. Prosipam se, svuda me ima.

Ne mogu da pohvatam sve delove i komadiće svojih iluzija.

I lažem. Nigde me nema.

Choices.

Hej, da vam priznam, za početak, da mi blog nedostaje. I nedostaju mi blogeri, ali nekako mi je lakše da se ne pojavjujem uopšte, nego da budem tu svaki dan jer onda počnem sa razmišljanjima, analizama...a i ne stižem sve da vas čitam, pa mi bude žao. Znam, izabrala sam lakše.
A danas baš o tome razmišljam - o izborima. Oduvek je tako, izgleda.
Nemam (tešim se - još uvek) taj talenat da znam šta je za mene najbolje. Možda ga niko nema. Ponekad mislim da je previše mogućnosti, izbora. A život čine upravo ti izbori, naše odluke.

Hoćeš levo ili desno? Izaberi. Ili možda pravo?
Odluči. Usudi se. Pogreši.
Probaj opet.

Ma kome ja to pričam? Sebi? Ma jeste, lako je reći. Vreme teče u osećanjima, život menja svoj tok. Da li ćeš kroz stenu ili zaobilazno, izaberi sam.
Tečemo i mi sa tim vremenom, a za nama ostaju strahovi i sumnje, kao čvrsti, kameni most i ono neizbežno, beskorisno "jesmo li mogli bolje".

Zar je važno?

Svi mi bežimo uzalud.

Hello, i'm your pain.

Ignorišemo. Oslobađamo se. Zaboravljamo.

I samo kap je dovoljna...

Oživljavamo. Uvek, iznova i iznova.

Osećamo.

Bol.

Savršenstvo.

Ukradeno.

Znam, nemam pravo na žalbu. Ko mi je kriv što mogu da osećam? I mrzim svaku trunčicu lepote koja mi govori da grešim, užasno grešim kada pomislim: svima bi bolje bilo da me nema - istina, ponajviše meni.
Sebična sam. Gorda i prkosna. Ali ne dam da mi sude, jer znam da sam prema sebi najgora. Sve ima cenu, a ja samo svoju plaćam. Za sada.
Bes je moćniji od bola, a u mom slučaju to je još i najbrži put koji vodi ka samouništenju.
Tako ja ponekad razmišljam - crno i gorko. Večiti - doduše, najčešće nasmejani - pesimista. Eto mene, stala sam u jednu rečenicu!
Pada mi nešto glupo na pamet - pesimista koji voli život. Pa gde to ima? Ima! Ovde kod mene, svakako.
Za mene je tuga - lek. Ovo je jedan od onih trenutaka kada je nostalgija skoro opipljiva, kada osećanja udišem kao vazduh i kada najzad imam hrabrosti da zavirim u onaj kutak gde držim sve do čega mi je stalo. Ne razmišljam, ali ipak duboko u sebi shvatam koliko vrednoga imam i koliko lepog mogu da pružim - u prkos svemu.

Smem li sebe da lažem? Smem li da verujem? Mislim da je to bespotreban rizik, a ipak se usuđujem...Prestajem da koristim mozak za razmišljanje i osećam svakim delićem svoga uma, jer za moje emocije srce nije dovoljno...

Zatvaram oči i najzad vidim.

Možda je lepota baš u tim daljinama, u nedostajanju. U odlasku i nadi da ću se nekad vratiti srećnija i bolja.
Možda baš tako treba da se sanja, šareno i meko. Da se voli do oblaka, pa i preko njih...Da se svakim poljupcem pomalo daje, a dodirom dobija nežnost koja se uvlači pod kožu i traje...i traje...
Možda sve vene u jesen da bismo malo više uživali u mirisu dunje, a u proleće se lepše radovali ljubičici i lali...

Ko zna...

Samo se mora prvo shvatiti jedno - u crnim danima se sunce najlepše vidi. A kad sve to crno prođe (a prosto mora da prođe), oseća se čak i toplina tog istog sunca koje te nije grejalo, jer si sopstvenim krilima stvorio hlad umišljajući da su slomljena.

Takvi su neki ljudi - kao ja - prave od drame cirkus, a od trepavica kineski zid od kojeg se nikad ne vidi sjaj u očima.

Svako može da me gleda, ali videće samo tamu... Ne dozvoljavam baš svakome da zaviri malo dublje u moje oko. Šta ako taj neko bude pametan i shvati koliko sam ranjiva? Jesam, jer, verujte mi, molim vas, umem i ja da osećam. I da sijam...pomalo...

Da bi poneki moj trenutak pobedio večnost i izmamljivao mi osmeh godinama, svaki put kada ga dodirnem u sećanju, dozvoliću sebi da malo verujem.

Eh, koji sam ja licemer! Biće opet crnih dana i još crnjih misli. Ali neka...večeras ću malo sanjam i pomalo plačem za onim danima koji mi prolaze i koje ne umem da ulepšam, jer me mozak ubeđuje da je sve laž. Malo ću i da patim za svim onim momentima kada nisam zaplakala jer mi je najlakše bilo da navučem osmeh.

Možda sam ovo veče ukrala nekome ko ume da bude srećan i da živi. Hoće li mi se naplatiti?

A možda....možda sam ovo ja, ona prava, samo što toga nisam svesna kada navučem standardnu masku.

A možda su i obe pretpostavke tačne! Pa ja to od sebe kradem!?!

.

Take away, take away my eyes
Sometimes I'd rather be blind

Neću da gledam. Neću da vidim. Neću da osećam.

Neću. 

Хеј

Читам помало блогове, најновије постове и клоним се коментара јер нисам расположена за расправе, а може до њих доћи јер имам тај таленат да скроз погрешно кажем оно што мислим и испадне десето.

Видим овде доста беса. (Бихепи, морам да подвучем, написала је одличан пост ових дана.)

Има ту, наравно, и много лепих постова, пуних позитивне енергије. Дивим се онима који увек мисле позитивно и упркос свим проблемима увек бирају само ведре тонове и боје.

Е видите, ал' ја тако не умем. Пре свега морам то да разјасним. Нисам склона оптимизму, не волим да сањам у боји и верујем у чуда. Сигурна сам да ће се сад наћи многи да ме критикују због тога и оптужују да не умем да живим свој живот, да нисам свесна шта губим и слично. То ме не погађа.

Умем да будем и патетична, понекад досадна неким само мени разумљивим проблемима. Знам то савршено добро. Али сам такође свесна да не треба друге кривити за сопствене грешке.

Сви смо ми људи, у ширем смислу. Оних правих мало мање има, али ипак - има. И сви умемо да лажемо, завидимо, мрзимо, повређујемо...Неки мање, а неки више. Понекад свесно, чешће несвесно.

Али поред свега тога, умемо и да волимо и будемо срећни.

Умемо и да падамо, понекад саплићемо друге, намерно или не, али исто тако знамо и да устанемо или пружимо руку кад затреба.

Не треба се нервирати због других. (Знам да ни сама себе не могу увек да послушам, али вреди покушати, зар не?)

Шта ме брига какви су људи око мене? Нико није прошао кроз живот без неког разочарања. Губимо, добијамо...И ништа од тога није вечно. Ни савршено.

Ја сам срећна ту где сам, таква каква јесам. Несавршена. Раздражљива. Осетљива. Понекад склона песимизму. Па шта?

Можда ја умем да препознам срећу чак и у сивој боји, док је остали само назиру у најлепшим дугиним бојам.

Ок, претерујем са филозофирањем. Само сам хтела нешто да вам покажем. Јену слику и једну песму.

 Тмурно, а лепо. :)

А без црне бела кажу да не би вредела. :)

Лагано схватам...

"...Јер људска срца засађена су ниско, као купине." Мика

Толико мало осећања треба, мало додира и погледа да би срце некоме припало. Да би постало, можда заувек, нечије.

Не треба претеривати у љубави. Зашто да ми скидаш звезде и пишеш песме? Зашто да ме обасипаш пажњом, бринеш за мене толико и претвараш се да је све савршено? Е па - није.

Довољно је да ме држиш за руку. Чврсто, а нежно.

Јер толико је мало потребно да те заволим искрено, јако...

Немој своју љубав да продајеш да би туђу добио. Немој да волиш да би ти други узвратили.

Не иде то тако.

Не питај ме где се крије тајна љубави. Ја то не знам. Ја ништа не знам.

Али ипак....

Немој себе да продајеш и мењаш да би стигао до мене.

Ја сад не волим никога. Ето. Опрости на искрености.

Али знам да је додир пахуље био довољан да заволим живот. И знам да ћу за мало поклоњених осмеха и суза волети некога, више и лепше него што можеш да замислиш.

Осећање које деле два потпуно различита бића, без обзира на то да ли траје само тренутак или читаву вечност - то је љубав. То је срећа.

Тражи некога ко уме да осећа твоју љубав. Једино тако бићеш свој, а ипак нечији свом душом и телом.

Pitanje.

Trebaju mi odgovori. Gomila odgovora, iako znam da mi nijedan ne bi pomogao.

Ne znam, ne umem da zamislim kako izgleda život. Onaj posle detinjstva, bezbrižnosti i roditeljske zaštite. Ni ne želim to da saznam pre vremena.

Samo jedno moram da znam. Moram, jer drugačije neću umeti dalje.

Da li postoji "ono pravo"? Ljubav, razumevanje, beskrajna sreća? Ima li smisla čekati? Nadati se?

Ili svako od nas jednoga dana shvati da je tražio previše?

Treba li prihvatiti običan život, ne previše lep, ali siguran i topao? Ili se isplati čekati u ledenoj strepnji i zadovoljiti se jednom, jedinom varnicom, jačom od svega ostalog?

Svako ima drugačije mišljenje, naravno. Meni samo treba nešto od čega da krenem.

Treba mi malo podrške, dragi moji blogeri. Nikom drugom više ne verujem.

Мало Андрића, мало јесени.

"Видите, уметник, то је "сумњиво лице", маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, када се једном роди, не познаје границе. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско лице. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никада саставити не дају."

А живот није оно што ме плаши.

Горе је то што знам да нема правде, нема награда за лепо понашање као у забавишту.

Осмехујем се и идем даље. Нема везе што је горко. Нећу да се осврћем.

Добро је.

Добро је.

 Некако се слаже са овим временима што, као и све остало у животу, пролазе.

Само ћу осмех да оставим :)

Јеееј!

AaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Ово ради!!!!!!!!!!! Не могу да верујем. Будала (то сам ја :Д) је месецима лупала главу шта се то десило, а ни на крај памети јој није било да само промени тему. Ха! И шта сад да радим?? Да задржим нови блог и месечину на пола, да се вратим овом старом...или? Шта ви мислите? :) П.С. Талас, не знам како, али првом приликом те частим :)))) За ово не смем да останем дужна :) Купујем одма' и нови брод. Ма и читаву посаду ако треба :Д

Онај стари блог.

Вероватно и даље не ради, али морала сам да покушам...