Четвртак, Фебруар 10, 2011
Хеј
Читам помало блогове, најновије постове и клоним се коментара јер нисам расположена за расправе, а може до њих доћи јер имам тај таленат да скроз погрешно кажем оно што мислим и испадне десето.
Видим овде доста беса. (Бихепи, морам да подвучем, написала је одличан пост ових дана.)
Има ту, наравно, и много лепих постова, пуних позитивне енергије. Дивим се онима који увек мисле позитивно и упркос свим проблемима увек бирају само ведре тонове и боје.
Е видите, ал' ја тако не умем. Пре свега морам то да разјасним. Нисам склона оптимизму, не волим да сањам у боји и верујем у чуда. Сигурна сам да ће се сад наћи многи да ме критикују због тога и оптужују да не умем да живим свој живот, да нисам свесна шта губим и слично. То ме не погађа.
Умем да будем и патетична, понекад досадна неким само мени разумљивим проблемима. Знам то савршено добро. Али сам такође свесна да не треба друге кривити за сопствене грешке.
Сви смо ми људи, у ширем смислу. Оних правих мало мање има, али ипак - има. И сви умемо да лажемо, завидимо, мрзимо, повређујемо...Неки мање, а неки више. Понекад свесно, чешће несвесно.
Али поред свега тога, умемо и да волимо и будемо срећни.
Умемо и да падамо, понекад саплићемо друге, намерно или не, али исто тако знамо и да устанемо или пружимо руку кад затреба.
Не треба се нервирати због других. (Знам да ни сама себе не могу увек да послушам, али вреди покушати, зар не?)
Шта ме брига какви су људи око мене? Нико није прошао кроз живот без неког разочарања. Губимо, добијамо...И ништа од тога није вечно. Ни савршено.
Ја сам срећна ту где сам, таква каква јесам. Несавршена. Раздражљива. Осетљива. Понекад склона песимизму. Па шта?
Можда ја умем да препознам срећу чак и у сивој боји, док је остали само назиру у најлепшим дугиним бојам.
Ок, претерујем са филозофирањем. Само сам хтела нешто да вам покажем. Јену слику и једну песму.
Тмурно, а лепо. :)
А без црне бела кажу да не би вредела. :)
Prvo sta sam videla
VERSAJ! :)
Brate, savresnstvo.
I ne treba da sanjas... kada si tamo, eto ti raja :))
Pozz! :*
Ma moze i bez Versaja da bude savrseno kad je covek normalan :D
Htela sam samo da kazem da nisu samo boje lepe, nista vise. A vidi kako se raspisala :)) :*
mesecina...budi takva kakva jesi i nemenaj se! Ponekad i siva boja ume da donese radost!Ja sam poput tebe,a ja se bas dobro osecam :)
Heeeeeeeeej!!!!!!!
Moje su oči, ponekad sive. I baš su leeeeeeeeeeeeeepee!!!!
Nadam se da se smeješ! A?
Lora, naaaaajzad neko i mene da razume :)))
Pa i meni je fantasticno, nista mi ne fali :D
Veliki pozzzz!
Roksana, uvek mi izmamis osmeh!
:***
Mozda gresim ali nekako mi se cini da sam ti ja pomalo bila inspiracija za ovaj tekst.Dobih danas jednu kritiku od prijatelja da mi je tekst sasvim los.Uprkos tome sto je pomislio da sam se po mom komentaru naljutila na njega.Nije tako.Naterao me je dobro da razmislim.Svi smo mi razliciti.Treba prihvatiti i voleti sebe takvu kakva jesi a za druge...njihov je problem da li ce im se to svideti ili ne.P.S.mozes uvek da mi ostavis komentar kakav kod zelis.Ne ljutim se.saljem ti veliki poljubac
Naravno :))
I meni je u ovoj mojoj dugi savrseno :))
:*
Covek kao samosvesno stvorenje moze i treba da pronadje svoje usidrenje. Ako takvo usidrenje nalazi u pesimizmu onda je to zato sto je kroz sopstveno poimanje shvatio da svet moze da bude i bolji. Ne verujem da bilo koji vanredno osetljivi covek moze biti odusevljen ovim i ovakvim drustvenim poretkom.
Optimisti prihvataju, pesimisti zovu na promenu.
Posvecujem ti jedan stih iz mog predhodnog posta:
Uvek pod ruku tugu vodim,
nemirnu poput deteta
Sa njom krivudavim putem hodim,
na margini i mimo sveta...
Tanjana, tek sam sad pocela da citam i ostale blogove, nisam jos stigla do tvog :D
Ne brini, nikad ti necu ostavljati komentare reda radi.
:)
Happy, meni je super - tebi je super. Da ne menajmo :D
Roksana, milaaaa :))))))))
Aleksandre, (da li smem da te zovem Aleks? :D)
Hvala puno, koliko vidim, bas lepo pises.
Pozdrav!
Duga i jeste tako lepa što je sastavljena od svih boja:))
Tako i pravi čovek oseća sve, i radost i tugu, i bes i veselje. Ljuti se i mašta, sanjari, oprašta i ne zaboravlja, zaboravlja ponekad veliku stvar, a neku sitnicu sačuva zauvek u dnu srca...
Čovek je čovek... ima sve... a hteo bi još:))
Pošto smatram da si sjajna devojka, previše pametna i zrela za svoje godine, ne vidim zašto bi to trebalo menjati. Nije da sam srećna kad si tužna, ali ti umeš čak i tada da ne "daviš" nikoga, nego boluješ dostojanstveno.
Mesecino meni je zadovoljstvo kada mi mlade snage ostavljaju komentare!Veruj mi!I nikako reda radi.Samo ako se stekne nekakv utisak.Ma kakav bio.Poljubac
Anam, skroz si u pravu, imamo sve, a hocemo jos :)))
Cudna smo mi sorta, definitivno :))
To i jeste ono najlepše...uvek želeti još:))
Sanjarenja, ne mogu da opisem koliko mi ovaj komentar znaci. Veci kompliment nisam mogla da dobijem. Hvala.
Anam, mislim da ne treba preterivati :))
Obicno ispadne svasta kad ne znamo svoju meru.
Tanjana, evo i od mene poljubac. :)
I slika i pesma su prelepe...
Pozdrav
Sanjarenja, hvala jos jednom. Mnogo mi znaci. :)
Sa svojim mislima,osecanjima mnogo podsecas na mene kad sam bila tvojih godina.
Mozda nekada ovde stavim moje misli napisane u dnevnik kad sam bila tvojih godina...
Ali naucices da sve u zivotu dodje na svoje mesto,i da je sarmantno u ocima nositi setu i tragati za boljim zivotom.
Poljubac mala
Sanjam, puno i ja tebe pozdravljam. :)
Una, drago mi je sto to cujem. Volela bih da se upoznamo jednog dana. :)
Veliki pozdrav i poljubac!
Hocemo sigurno.I ja bih volela jer sam toliko toga lepog cula o tebi malecka.
Una, prvom prilikom!
