Da li verujete u magiju?

Znate, ja verujem. Najiskrenije verujem u svet van ovog ovde. U svet gde je svaki dodir sto puta pojačan nekim magičnim štapićem i gde se reči crtaju ćutanjem. Nežno, kao trepavicama, oblikuju se čula, svetla gase, a sjaj ostaje u pozadini -  samo što je previše lepo i bez njega, da bi ga neko primetio.

Miriše na laganu strepnju, plavo nebo i trešnje. Na srebrnu izmaglicu i otopljeni led koji lome nesigurni koraci.

Da li znate kako izgledaju snovi kada ih dodirne stvarnost? Nisam ni ja sigurna, ali nešto mi govori da je to čvrsto povezano sa zamagljenim, išaranim staklima kada je napolju ledeno, a unutra...taman kako treba. I dovoljno je da se to staklo razbije (a užasno je lomljivo) ili samo otvori prozor...Tu je kraj. Tu je početak. Tu je buđenje i početak snova. Onih lepših, što se sanjaju na javi. :)

Možda ću jednom da zastanem, zatvorim oči i  okrenem se. Biće mi žao što je prošlo, a nisam ni primetila kad...Biću srećna i ispunjena. Možda malo setna, malo usamljena. Ništa drugo.

A ako ikada ponovo naiđem na trunčicu magičnog praha, znaću kako da je potrošim. Znaću sa kim.

U inat februaru, meni je danas proleće. Eto.