Ukradeno.
Znam, nemam pravo na žalbu. Ko mi je kriv što mogu da osećam? I mrzim svaku trunčicu lepote koja mi govori da grešim, užasno grešim kada pomislim: svima bi bolje bilo da me nema - istina, ponajviše meni.
Sebična sam. Gorda i prkosna. Ali ne dam da mi sude, jer znam da sam prema sebi najgora. Sve ima cenu, a ja samo svoju plaćam. Za sada.
Bes je moćniji od bola, a u mom slučaju to je još i najbrži put koji vodi ka samouništenju.
Tako ja ponekad razmišljam - crno i gorko. Večiti - doduše, najčešće nasmejani - pesimista. Eto mene, stala sam u jednu rečenicu!
Pada mi nešto glupo na pamet - pesimista koji voli život. Pa gde to ima? Ima! Ovde kod mene, svakako.
Za mene je tuga - lek. Ovo je jedan od onih trenutaka kada je nostalgija skoro opipljiva, kada osećanja udišem kao vazduh i kada najzad imam hrabrosti da zavirim u onaj kutak gde držim sve do čega mi je stalo. Ne razmišljam, ali ipak duboko u sebi shvatam koliko vrednoga imam i koliko lepog mogu da pružim - u prkos svemu.
Smem li sebe da lažem? Smem li da verujem? Mislim da je to bespotreban rizik, a ipak se usuđujem...Prestajem da koristim mozak za razmišljanje i osećam svakim delićem svoga uma, jer za moje emocije srce nije dovoljno...
Zatvaram oči i najzad vidim.
Možda je lepota baš u tim daljinama, u nedostajanju. U odlasku i nadi da ću se nekad vratiti srećnija i bolja.
Možda baš tako treba da se sanja, šareno i meko. Da se voli do oblaka, pa i preko njih...Da se svakim poljupcem pomalo daje, a dodirom dobija nežnost koja se uvlači pod kožu i traje...i traje...
Možda sve vene u jesen da bismo malo više uživali u mirisu dunje, a u proleće se lepše radovali ljubičici i lali...
Ko zna...
Samo se mora prvo shvatiti jedno - u crnim danima se sunce najlepše vidi. A kad sve to crno prođe (a prosto mora da prođe), oseća se čak i toplina tog istog sunca koje te nije grejalo, jer si sopstvenim krilima stvorio hlad umišljajući da su slomljena.
Takvi su neki ljudi - kao ja - prave od drame cirkus, a od trepavica kineski zid od kojeg se nikad ne vidi sjaj u očima.
Svako može da me gleda, ali videće samo tamu... Ne dozvoljavam baš svakome da zaviri malo dublje u moje oko. Šta ako taj neko bude pametan i shvati koliko sam ranjiva? Jesam, jer, verujte mi, molim vas, umem i ja da osećam. I da sijam...pomalo...
Da bi poneki moj trenutak pobedio večnost i izmamljivao mi osmeh godinama, svaki put kada ga dodirnem u sećanju, dozvoliću sebi da malo verujem.
Eh, koji sam ja licemer! Biće opet crnih dana i još crnjih misli. Ali neka...večeras ću malo sanjam i pomalo plačem za onim danima koji mi prolaze i koje ne umem da ulepšam, jer me mozak ubeđuje da je sve laž. Malo ću i da patim za svim onim momentima kada nisam zaplakala jer mi je najlakše bilo da navučem osmeh.
Možda sam ovo veče ukrala nekome ko ume da bude srećan i da živi. Hoće li mi se naplatiti?
A možda....možda sam ovo ja, ona prava, samo što toga nisam svesna kada navučem standardnu masku.
A možda su i obe pretpostavke tačne! Pa ja to od sebe kradem!?!
