Odsutna.

 

Nedostaje mi nešto, samo nisam još sigurna šta to. Malo Novog Sada, malo samoće...rešilo bi, možda. Do tada, još jedan isti dan. Pa još jedan...i još jedan...

Pesma mi je legla. :)

Until we say our next hello.

Svi pričaju o rastancima. Niko ih ne voli. A ipak...

Odlazimo. Vraćamo se. Ostavljamo.

Drugi ostavljaju nas. Pa se vrate kad najmanje očekujemo.

I opet odu...

 

Retko plačem na rastanku. Retko se okrećem. Retko priznajem da bih se vratila. 

Gledam za onima koji odlaze, pamtim korake. Ali ne zaustasvljam.

"Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo." - M.A.

Ironija mi govori da se pravo čovekovo lice vidi tek kad okrene leđa...

Da li će(mo) se vratiti, da li ćemo čekati zavisi iskljucivo od nas.

 

 

 

(Ne)dostižna sreća.


 Da li znamo kad smo nesrećni? Da li radimo nešto po tom pitanju? I da li postoji ta razlika između sreće i nesreće, ili to zavisi samo od ubeđenja i verovanja? Ponekad mi se čini da je sve to isto.

Nemam pojma.  Nisam sigurna ni da li želim odgovor(e). Preterana razmišljanja mi ne donose ništa dobro. Višak informacija, osećanja, vremena. Nee, to ne valja.

Možda će nekad sve to da se složi.

 

 

 “Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače zabranjene postanu, za trenutak dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kada se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu." - Ivo Andrić

Kap jeseni

Hej...

Da li znate šta je stvarno dobro? Kad dan počne katastrofalno, onda se malo popravi, uradiš nešto korisno, pojedeš kolač i bude super. Posle krene nerviranje, sunce prži, umor i prehlada se lepo slažu...

Malo mrzim ovaj svet, pa ga malo volim...I onda dođe onaj osećaj, nemam pojma odakle. Možda je to jesen u meni. Darežljiva i promenljiva, sa hladnim jutrima, suvim lišćem i rumenim jabukama. Odjednom se radujem suncu, ljudima, zgradama, pa čak i mojim crvenim noktima.

Nasmejem se. Pomisliće neko da sam luda, kao što moja majka misli. Pa šta?

To je samo prkosno sunce pred zimu, zar ne? A zime donose led i hladnoću. Donose nove priče. Slušam mnoge u zadnje vreme i prosto moram sebi da priznam da mnogo uživam u stvaranju svoje. Jedinstvene.
Svako je od nas ima. Svaka je lepa. I svako svoju najviše treba da voli. Valjda.

Za sad, ja se svoje priče plašim. 

 

Savršena pesma za ovaj divan, nemiran oktobarski dan.

Black gives way to blue.

I'll remember you...

Ne volim obećanja, strahove, maske, pretvaranja, lažni moral i još gomilu drugih stvari. Najradije bih pobegla iz ove zbrke koja se nalazi u mojoj glavi. Kako pobeći od onoga što je u nama? Svoja sam i ničija više. Pa šta?

Nisam više dete. Samo i dalje hoću da me neko drži za ruku.

Ko sme zbog toga da mi sudi? Ko sme da mi kaže kako da živim?

Sve da mi se sruši, ponos i osećanja ne dam. 

Ne diraj me kad ne razumeš ni delić onoga što nosim u sebi. Ima tu dosta sivila i oluja, opasno je.

Zato, neka me cenjena papirna gospoda ne upozorava na vatru.

Ja nisam od hartije.

И опет тај осећај самоће.

 

"Ти не знаш да је пола мене остало с тобом да те прати."

 

 

 

Скоро ничим изазван пост. Сасвим случајно. Нешто заборављено. Неузвраћено. Поново пронађено.

Не умем да заборавим. Јер сам волела.

"Хвата ме страх."

Свратила сам само да вас све пуно поздрави. Нисам нигде отишла, ту сам, само нисам више имала толико времена да читам постове, пишем и коментаришем. :)

 Месечина је тужна...

 

Лаку ноћ, даме и господо!

Хоће ли некоме бити жао ако циркус оде? 

Хоће ли некоме недостајати онај тужни пајац са нацртаним сузама?

Толико лако заборављамо...Пријатељства, љубави, снови, обећања. Кога је брига што их сваки дан мењамо? Има се, може се, је л'?

Не желим да се уклопим у ту причу. Не умем.

Придружујем се циркусу. Ту бар знам да је све лаж. Осмех - обична маска. Пријатељски стисак руке - само јефтин трик, да би се некако преживело до следеће представе.

Тужни пајац нека ми опрости ако су му сузе ипак праве. Признајем да му завидим. Он једини може да плаче на сцени, а да му то нико не замери

И ево, стижем сама до траженог одговора: никоме неће фалити овај циркус. Сутра стиже нови, исто тако шарен и лажан.

Уживајте у њему!

 

Šolja čaja, kašičica osećanja.

Sneg...Ne, ovo ipak nije ono što bi trebalo da bude. Nekako je mračno i oštro. Oblačno, bez srebrne, mesečaste mrlje na nebu.

Odluke, decembar, sunce, strah, nagrade, bes, porazi...Kako je vetar uspeo sve to da pomeša?

A prve pahulje su tako nežne...

Mirišu na uspomene i snove; na stare knjige i novu nadu.

Kao i uvek, koračam...Sama.

Plačem jer me boli. Izgubila sam previše ove godine.

I smejem se jer imam razloga za smeh. Dobila sam toliko, možda previše.

Možda je vreme da pokažem malo zahvalnosti. Malo hrabrosti i vere u...nešto.

Nemam prava na odustajanje. Ne još.

Volim, Voliš, Voli, Volimo, Volite, Vole, sve velikim slovom.

Običan glagol, je l'? Malo gramatike nikog nije ubilo.

Ovih dana sam pročitala mnogo lepih, toplih postova. Možda nisam sigla svaki da prokomentarisem, ali hoću da znate da sam srećna što pripadam ovoj blog-zajednici. Mnogo mi značite svi vi i hoću da to i znate :)

Новембар.

Мало људи воли јесен због носталгије коју носе кишни дани, тмурно небо и улице посуте шареним лишћем.

Мени је ипак јесен посебно драга. Поготово новембар :)

Ових сам дана физички лоше, а о психи да и не говорим :)))

Имам ли снаге? Имам ли воље? Наћи ће се сигурно, само да средим мисли.

Можда је време да прихватим живот онакав какав јесте и престанем да тражим објашњења и смисао.

Све има своју лепоту. Затвори очи и погледај срцем. Видећеш најлепше боје. Чућеш откуцај нечијег срца и знаћеш - нико на овом свету није сам.

Za sreću treba malo.

Letim!

Nije od vina, ni od ljubavi, snova...

Jednostavno, neću sebi da dozvolim tugu.

Polako sam osetila da mi se vraća prošlogodišnja jesen, ali NE, nisam više ona ista. Nijedan dan nije za bacanje.

Zato gutam još jedno razočaranje, sve gorko ostavljam za sobom i puštam sebe da živim, dišem punim plućima i možda...možda...volim.

Da, letim! I znam da ne mogu da se razbijem kao pre.

Sreća je tako čudna stvar. Kako su male stvari postale preko noći velike, kako su snovi dobili boju, a stvarnost svetlucavu kišu umesto one sive, jesenje.

Da li ste nekad imali osećaj da nekome značite mnogo, da imate neku posebnu moć nad tom osobom? Da jednostavno sve to znate, i ne treba vam nikakav dokaz jer ste sigurni u to nešto bez nekog opipljivog razloga. 

Neko mi mnogo znači. Nenormalno mnogo. Taj neko se trudi da postane bolji čovek. Zbog mene, možda.

Sad mi još samo treba snage i volje da tog istog njega držim što dalje od sebe. Ali ne dalje srca :)

Sutra je novi dan za to, večeras letim.

Nije to od sunca,

ni prozračnih oblaka u jesen.

Nije ni od vina i jesenje kiše.

To je samo od vrelog srca,

od blistave želje...da na tren

nekog volim za nijansu toplije i više.

Оправдање.

Жао ми је... 

Јер не плачем. Више не.

Јер волим кишу, а кишобран чувам само за злобу и завист.

Јер не заборављам, чак и кад боли.

Јер умирем од страха, али ипак корачам даље.

Јер више волим стварност од снова.

Јер ми је стало, кад ником другом није.

И јер добро знам шта осећам, а ћутим. И ћутаћу.

Јер тако је најбоље.

Никад више. Понекад.

Још једна носталгична јесен пролази. Нема чекања.

Јурим кроз време, остављајући за собом снове и успомене.

Нећу да се окренем!

Осмех, загрљај и додир руке, понека нежна реч и тужан поглед, онако...у пролазу.

Тишина. Мрак.

Нећу да се пробудим!

Ледене руке, одраз у огледалу и лаж.

Понека истина.

Не, нећу да верујем!

Сунце маше кроз сиве облаке.

Ново јутро. Мало наде и лепршаво треперење среће.

А напољу јесен...

Мало ветра, тек да задрхтим и сетим се.

Понекад.

 

Месечина хоће ледено срце.

Eх, како је чудан овај живот... Кажу да нема случајности, а ја се томе не противим. Нема.

Али, ето...некад се деси да "судбина" [не она велика која нам одређује хоће ли постојати сутра, већ она малецка, која нам пут посипа трњем и звездицама, у зависности од тога јесмо ли се осмехивали довољно искрено да би нешто лепо заслужили] уплете своје прсте, а нама заплете осећања, жеље и страсти да више не знамо зашто стојимо ту где смо, уместо да јуримо у сусрет некој другој невољи...

Много сам неразумљива вечерас. Ко ме буде разумео схватиће :))

Прошло вече је било заиста чудно, то је ваљда и разлог ове данашње збуњености...Неко ми је ужасно недостајао, па сам том некоме то и рекла, а онда ми је у истом трену стигла порука "Недостајеш.", али од друге особе. Шта ћемо сад? Убрзо се јавља и онај први, да кажемо онај мој, али некако нисам сигурна да могу прогутати силне километре.

И опет бирам даљину. Лоше навике не треба мењати, је л'? А, опростите, то беше за оне добре...Ха! Опет сам све помешала.

Сутра сламам једно срце. Што да не? И моје су ломили...А опет некако радије бих ја још један круг него да некоме урадим нешто што знам колико боли.

Месечина се управо овако осећа, само што је прекасно схватила да се налази поред ватре.

Срећно ми било

Изгледа да је сваки мој успех пропраћен сузама, а ја никад не плачем од среће.

И сад се питам чему онда сав труд?