Кад сунце ретко јави се...

Нема ме. Ни овде где сам сада, ни тамо где желим да будем...Нема снова, ни радости...чак ни разочарања... А разочарали су ме многи. Они који су највише значили, они за које сам се највише борила. Све сам дала,све су узели и хладно наставили свој пут. Без мене.

Ја сам негде између ових светова. Далеко од себе, од других...од њега...

Као да стојим испред неких огромних врата. Кључ је у брави.

Иза мене су успомене, смех и сузе. Сви лепи дани нестају. Не желим да се вратим. Хоћу да кренем даље, да отворим врата, закорачим у...живот. Али не! Не може то тек тако. Било би превише лако пружити руку, отворити врата, кренути у освајања неких нових светова...

А ја не могу ни корак даље. Тврдоглаво стојим ту, ни на небу ни на земљи. Видим испред себе срећу, смех...Свет је диван, шарен, весео. Сунце је високо на небу, иако је јесен. Има и кише наравно...али ја умем да понесем кишобран. Па и ако покиснем, осушићу се.

Све је ту, чека ме. А ја не могу да учиним ни корак...Један једини глупи корак ми треба...а не могу...

И борим се свим снагама, покушавам, али не иде...кад неће, неће па то ти је...

Сломљена, изгубљена... сама... Нигде никога. Само ја...а чак ни себе више немам...

Знам како ће људи да ме теше, ако има таквих. Рећи ће: "Има и горих ствари на овом свету. Бола и патње на претек. То што ти осећаш, није то ништа..." Знам. Све ја то знам већ напамет.То ми само отежава ствари. Љута сам на себе што сам дозволила да ме униште тако мале ствари.

Није овде крај. Остаћу испред ових врата годинама, вековима ако треба. И патићу, плакаћу...али да се предам-то никада. Нема назад. Знам да могу и хоћу. Али сама. 

Пријатељи, љубави нове и старе...све је пролазно. Сви ће опет да ме оставе кад буде најтеже. Зато идем сама...

Само ме једно плаши. Не желим да изгубим наду и снове, а све ми се чини да сам их већ негде изгубила. Ништа не дотиче, ништа не погађа, а опет боли без престанка...све јаче и јаче...

Издржаћу. Обећавам себи и другима да ћу издржати. И можда никада више не будем срећна, можда никада више не осетим "оно нешто". Можда све буде узалуд. Чак и кад више не буде вредело, борићу се. А вероватно неће вредети...

 Ма шта ја то причам...ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП...и док о томе размишљам горке сузе квасе ми лице...

Још један сив пост...знам, обећала сам више боја... Ипак сам ја оптимиста.

Хоћу и ја делић среће. Ваљда имам право на то. Само да се извучем из овог стања.

Али ће тада моја слика бити лепша од ове :))

 

Још један дан...и ништа више...

Још један дан...
Исти као и сви претходни.С истом тугом,исте уморне очи отварам кад се будим,исто немирно срце тешим пред спавање...и убеђујем себе да ће све проћи.
Нема никакве промене...све је проклето исто.
Смејем се често,можда и превише.Покушавам тиме да преварим бол и заборавим.
А кога ја то хоћу да заборавим?
Њега?Не...да је тако не бих га стално помињала и сећала се оних дана.Наших дана...
Коме бих поклањала оне ретке,искрене осмехе ако не њему?Он те осмехе не види...али усне их обликују само за њега.
Без свих тих лепих сећања не могу,не умем.
Мислим да најзад схватам шта је то што ме боли,убија и шта то морам да заборавим.Себе,онако насмејану,у облацима.Себе,најсрећнију девојку на свету.И била сам нејсрећнија,иако је кратко трајало...можда само на трен...
Покушавам,трудим се да прихватим да то више нисам ја.
Остала сам иста...али сам ипак нека друга особа...Другачија  сам према себи и другима,а опет иста.
Не верујем да ће ово неко успети да схвати :))
Ни ја себе не разумем...на неки начин...
Тешко да ћу ускоро изаћи из овог стања...Не знам вреди ли још покушавати...
Надам се да не лажу кад кажу да време лечи све.
Ожиљци ће остати свакако,али бар да бол престане.

 

Иако није поред мене,

Видим како очи му сјаје

Опет се буде успомене

И пожелим да тај осећај среће

заувек у мени траје.

А знам да неће...

Нестаће као и све друго.

Само ћеш ти бити у срцу

И кад њега заборавим,

Моја ТУГО...

 

Не правим ја од туге науку...

Горак укус...по томе ћу памтити овај петак...

Не знам шта је горе:што су ме многи данас разочарали,или то што осећам да сам ипак ја крива за све.

Признајем,крива сам.Крива,јер сам спремна све да ризикујем,све да дам онима који то најмање заслужују.Хвала многи неће никад рећи.Помирила сам се са тим већ одавно...а опет ме сваки пут заболи.

Ако већ сама себи правим проблеме да бих некоме помогла,зашто ми сви отежавају то?И зашто тај неко,ако већ нема намеру да се захвали,исмева оно сто урадиш за њега?

  "Тек у јесен открију се боје крошања,све су исте у лето зелено...Напосетку ти си навек знала ко сам ја,чему сузе...?"

То се и ја питам...

И наравно да не може дан да прође,а да не помислим на мог Насмејаног...Пронашла сам га у неким стиховима.Ђоле још једном погађа...

"Усне 'тице-ругалице,а у оку тајац..." 

 Да,мили,то си ти...и сваким даном све си даље...

А снови не желе да се остваре.Ни случајно.

Све је узалуд...ја да се мењам не могу и нећу.Остаћу иста она будала која више пати због других него због себе.

O,srce ludo,ludi sni...

Ovih dana dosta razmisljam o sebi,o drugima...o ljubavi i prolaznosti...

To mi bas i nije najbolje resenje.Samu sebe mucim jer uvek,slucajno ili ne,stignem do njega.Svaka sitnica pogadja.Rasplacem se na putu do skole,kad cujem neku tuznu pesmu ili ugledam na ulci nekoga slicnog njemu.

Grad je prepun starih ljubavi(u nedostatku prave reci).Pokusavam da se ponovo zaljubim u nekoga od njih.Svi mi jos uvek znace,svaki od njih moze da mi ulepsa dan jednim osmehom,ali...nijedan nema "ono nesto"...Neki su mi blize nego ikada,a ja ih udaljavam od sebe.Svi su tu,samo je onaj koji mi je najpotrebniji daleko.

Ne znam ni sama sta hocu.Obecala sam sebi da cu ga zaboraviti,ali ne zelim da zauvek nestane iz moga zivota.Previse mi znaci da bih ga potpuno izbrisala iz secanja.On je i dalje onaj koji me cini srecnom iako je daleko.Nismo se culi vec vise od mesec dana.Ne javlja se...Nema veze...Njegov osmeh me i dalje greje(ili samo uspomena na njega kad vec on nije tu).

Najzad sam odlucila da nastavim bez njega.Ne mogu vise da cekam i nadam se nemogucem.Mozda cu ga videti u decembru i to ce samo pogorsati stvari,a mozda...Ne,bolje da ne mislim o tome.

Neka bude sta ce biti.Da bezim od sudbine ne mogu i necu.

Ja za sada trazim zaborav,ali samo jedna njegova rec moze sve da pormeni.Na njemu ostaje da odluci,hoce li umeti da ceni moja osecanja ili ne.

Ipak ce moj Nasmejani uvek imati posebno mesto u ovom ludom srcu...zasluzio on to ili ne...

Balaseviceva pesma iz koje sam "pozajmila" stih za naslov nema nikakve veze sa ovim postom,ali je prelepa pa sam morala i nju da dodam :)

 

Обећала сам,ал'...

Једва чекам да падне снег и прекрије сва ова осећања,успомене...а снега ове године можда неће ни бити...

Кажем себи:"Нема више туге,ни суза".Ма,што да се лажемо,туге увек има...има и суза иако им ја не дам да теку.

Покушавам да мислим на друге ствари.Узалуд je.Све што ми остаје јесте да чекам и надам се  да ће све проћи,нестати...

Цео дан слушам исту песму.Свака реч,свака нота,све ме погађа.

"Штогод их мање заволеш,мање ти њих недостаје..."

Ја многе заволим и сви ми много недостају.Можда је то моја највећа грешка.

Али нико ми више од њега није недостајао...

Коме ли се ноћас осмехујеш...мили мој...?

Ех,да је овај свет од стакла...

Јесен је већ одавно стигла...

Стигле су кише и донеле ми бол.Туга је и даље у срцу.Осећам је и видим у очима сваки пут кад се погледам у огледало.

Упркос свему је сам срећна.Радујем се малим стварима.Довољно је да ми се случајни пролазник на улици осмехне и ја ћу бити насмејана остатак дана.

Данас је падала киша.Дечко у кога сам некада била заљубљена пришао ми је и загрлио ме.Не знам зашто је то урадио али пријало је.Ипак,није то оно право...

Недостаје ми загрљај мог насмејаног...не знам како да га назовем...Друг?Не,он ми је много више од тога,а можда и мање.Не умем да се снађем кад је он у питању.Не умем да опишем наш однос.Он ми је све и ништа.Истовремено и срећа и туга.Кад помислим на њега осмех ми је већ на лицу,a суза полако клизи низ образ.

Ето,опет почињем о њему...Могла бих овако сатима.Боље је да овде станем.Имам да учим.Школа ми ових дана баш и не иде од руке...

Чак сам и песму бирала тако да ме не подсећа на њега и опет...

Ова песма је за моју душу и за све оне који мисле да Балашевића никад доста :)

 

П.С. "Разбио бих свет од шале да је само случајно од стакла,дуњо моја"-још једад доказ да је овај човек прави чаробњак,бар кад су текстови песама у питању. 

 

 

Живот иде даље,ја остајем

Ова јесен убија.

Никад нисам волела лето а сада бих живот дала да се оно врати.Јер лето је криво што сам упознала њега.Лето је криво што сам навикла на срећу.И баш кад је живот почео да добија неки посебан значај и смисао све је нестало.Морала сам по ко зна који пут да одем из Србије.

Живот иде даље а ја и после два месеца сматрам да је 16.08.2009. био јуче.Све што се после тога десило није важно.

Стале су казаљке на мом сату а време лети.Дани пролазе односећи и последње трагове моје среће,мога осмеха.

Покушавам да пронађем себе али безуспешно.

Сада од живота тражим немогуће.

Још само један сунчан дан.Још једну дугу шетњу по Сремским Карловцима.Још једно вече уз тамбураше.

Треба ми његова близина па макар на један дан.

Треба ми један загрљај и осмех.Ништа више.

 

Ponekad jos suza razmaze tintu

 

Volela bih da je tu...Ne mora da mi pridje, da mi se javlja. Ne mora da se pretvara da mu je stalo do mene. Samo hocu da znam da je tu negde, da prolazi ovim ulicama, da udise ovaj vazduh, da gleda ovo nebo iz slicnog ugla kao ja.
Znam da je previse traziti od njega da me se seti. Nestvarno je nadati se da misli na mene.
Uprkos tome jedina stvar koju u ovom trenutku zelim jeste mogucnost da ga negde sretnem. Sasvim slucajno, kad se najmanje nadam, putevi da nam se ukrste. U prolazu da klimne glavom i osmehne mi se. U prolazu, mozda, da mu dotaknem ruku, a onda se okrenem i gledam ga kako nestaje...
Taj trenutak sanjam svako vece iako znam da bi boleo svaki korak koji me udaljava od njega.
Izgleda da mi je zelja neostvarljiva. Dani prolaze a on ostaje daleko. Nas deli mnogo vise od kilometara. Razdvajaju nas granice, ljudi pa cak i osecanja.
Prebolecu.

 

 

 

Dok se budem sjecala

Da li je stvarno previse reci "Volim te"?

Kad na nekoga mislis vise nego na sebe,kad te svaka sitnica podseca na njega...da li je to ljubav? Mozda je ipak prerano da dobijem odgovor na to pitanje.

Nisam ti rekla te magicne reci.Bojala sam se da ces reci "samo mislis da me volis". Rekla sam samo "znacis mi". Mislim da nisi shvatio pravo znacenje...

Ako ti posvetim ovu pesmu, hoces li me razumeti?

Ni sunce ne moze kroz oblake...

Dosla sam samo da ti kazem da odlazim, ovaj put zauvek.

Samo me saslusaj do kraja i  nemoj nista govoriti.

Vidis li ove suze? Teku jos od one noci…Pokusavas da ih obrises. Nemoj…previse boli. Te suze su dokaz da jos uvek mogu da volim, jos uvek mogu da osecam.

Dala sam ti svu svoju ljubav, ovo ludo srce…Dala sam ti sebe a ti si se samo nasmejao i  otisao odnoseci ceo moj svet sa sobom. Nisam se bunila. Dozvolila sam ti da uradis sta god pozelis sa mojim osecanjima. Ignorisao si ih. Morala sam da nastavim jer je zivot surovo isao dalje. Znala sam da ti zelis nesto vise, nesto bolje kada sam se zaljubila u tebe i nije me bilo briga. Znala sam dobro tvoje mane i zavolela ih.

Bilo je trenutaka kada sam mrzela dan kada sam prvi put srela tvoje oci. Bio si kao i svi drugi, sasvim obican. I taj dan je bio obican. Secam se dobro te veceri. Ekoloski centar је bio pun pospanih lica. Moju raspravu o politici sa par drugara prekinuo je visok, nasmejan momak. Pruzio mi je ruku i rekao svoje ime. Nisam obracala paznju na taj siroki osmeh. Bila sam zauzeta drugim, nevaznim stvarima. Eh, da sam tada znala… Dani su prolazili, ja sam se sve vise plasila da cu zavoleti pogresnog, a zavolela sam tebe. Ti nisi pogresan. Pogresan je bio samo trenutak, nista vise...

Kako mrzeti ono sto je bilo najlepse u zivotu? Kako zaboraviti ono sto mi daje snagu da idem dalje?

Svakoga dana sebi sam postavljala isto pitanje: Zasto? Kad bolje razmislim odgovor mi vise nije ni bitan.

Dugo sam bila u sopstvenom paklu, ubilo me je to sto sam te zavolela i izgubila u istom danu. Ali sam nekako uspela da sav ovaj bol koji nosim u sebi pretvorim u snagu.

Cuvacu u srcu svaku uspomenu, svaki trenutak koji me vezuje za tebe. Ne zelim da zaboravim cak ni one trenutke kada si me sa oblaka slao pravo na dno. Sve sto podseca na tebe neprocenjivo je.

Ti si jedini koji moze da mi razbije srce na komade, jedini zbog koga cu ja to srce opet sastaviti. Ti si jedini uspeo da me osvojis onim stvarima koje me nikada nisu privlacile.

Retki su trenutci u kojima sam srecna. I to su uglavnom oni kad mislim na tebe.

Od zivota trazim samo jedno: da nikada ne zaboravim tvoj osmeh jer kad god se njega setim sve postaje nevazno,sve nestaje. Pokusavam da nadjem prave reci koje ce u potpunosti da ti kazu koliko mi znacis. Da te volim, to znas.

Ipak znam da ce doci i taj tren kada srce vise nece ubrzano lupati kad pomisli na tebe. Docice i taj dan kada cu voleti drugoga a ti to neces ni primetiti. Neces znati za moju srecu, ni za moje suze…a necu ni ja znati da li si srecan i to me najvise pogadja.

Evo, odlazim…Mogu li јоѕ nesto da te zamolim? Osmehni se jednom samo za mene,od srca kako samo ti umes. Hajde, pokloni mi taj osmeh…..i zaboravi me...