Неразумљиво.

"Не мислим, а желим да мислим о теби..." (Крила Анђела)


Маске су пале, једна по једна.
Остала су нам само лица од картона на којем се сузе не виде.
Остала је и успомена дужа од стотине векова, нестварнија од додира пахуље и звука нежности у твом додиру.
Стварна је само лаж да смо јаки када окренемо леђа судбини и удаљимо се један од другог.
Мој си. Твоја сам. А немам те...и немаш ме.
Реци ми..."Никад - ти и ја". Повероваћу. И волећу те таквог. "Заувек".
Моли ме..."Остани"...и отићи ћу без трунке кајања.
Памти ме...Болећу те јаче од празнине. Испуњаваћу те топлином, ал' заледићу ти срце.
Обећај ми...да ћеш ме волети само понекад, уз чашу црног вина, и да ћеш ме губити,  увек са осмехом на лицу.
Да ћеш ми опростити свакога пута...

Ако ми само поверујеш да је додир моје и твоје руке, уз заједнички откуцај срца, најљубавнија срећа на свету, даћу ти све што имам. 
Буди са мном на дну ове самоће, нашег вечног уточишта.
Буди довољно далек и јак. Нежно ме држи за руку кад се будем опорављала од твојих грубих речи и пораза.
Храбро ми веруј, јер ја...ионако више немам ништа.

Обећавам ти да ће моје ништа са тобом, бар на трен, значити више него читав свет теби са неком другом.

Обећај ми да ће твоје ништа са мном, бар на тренутак, вредети више од читавог живота са неким другим.

Хајде да се лажемо, хајде и да поверујемо у сваку лаж, из ината.

How fragile we are.

"Mi smo to što jesmo. Iluzija da se ljudi mogu promeniti."

Plašim se da me znaš previše dobro. Ništa mi ne vredi glumatanje, a to umem najbolje.

Plašim se i da te znam previše dobro. Možda tvoji porazi jače mene zabole.

Previše straha, previše neizgovorenih reči. Prećutali smo one lepe, a pogrešne izgovorili.

Previše je tu osećanja, a vreme nam ipak teče...

Polako gubim nadu. Uzalud je.

У диму и магли.

Затвори те тамне очи.

Полагано нестаће сенка

љубави моје и твоје,

док у леденој ноћи

чекаш да се појавим из далека

и донесем мало боје.

Под сребром месечине

твој поглед милује

продире до непознате дубине

мога бића.

Открива све поноре.

Страх ме да ти признам,

али твоје одсуство пече.

Струји кроз вене као траг

најжешћег пића

и боли као грех из давнина

који мора да се плати

Овде и сада.

Ја не могу да се одупрем

овом страху који као плима

надолази.

Где су нам сад љубав, вера, нада???

Разара празнина.

Требаш ми.

А онда схватим.

Чак и твоје присуство убија.

Јаче је од чежње, од туге,

а ми никад нисмо знали шта је милост.

Како да ти објасним да ми проклето

недостајеш

чак и када си ту?

Држи ме за руку чврсто,

загрли ме,

да не примете.

Опет смо анђеле, заједно

дотакли само дно.

 

Осмех и ништа више :)

Хеј, ти!

"...То може дати само онај који те, кад пође по злу, воли више од себе."

Осмех. Најобичнији. Једноставан. Искрен. Вреднији од свега осталог.

Срећа је увек ту, у нама, чак и кад туга влада. Јер ми смо јаки много више него што мислимо. Нема везе јесмо ли били добри или лоши, сви смо ми људи и свако од нас носи срце, има душу. Разлика је у томе што неки то неће да признају.

И без обзира на то да ли смо се већ одавно предали или настављамо да се боримо, ми се тако добро разумемо.

Не речима, ни делима...само осећањима. И песмом.

- "Још увек слушаш Драгојевића?"

- "Увек, кад ми затреба мало љубави." Кад ми требаш ти.