Уторак, Октобар 26, 2010

У диму и магли.

Затвори те тамне очи.

Полагано нестаће сенка

љубави моје и твоје,

док у леденој ноћи

чекаш да се појавим из далека

и донесем мало боје.

Под сребром месечине

твој поглед милује

продире до непознате дубине

мога бића.

Открива све поноре.

Страх ме да ти признам,

али твоје одсуство пече.

Струји кроз вене као траг

најжешћег пића

и боли као грех из давнина

који мора да се плати

Овде и сада.

Ја не могу да се одупрем

овом страху који као плима

надолази.

Где су нам сад љубав, вера, нада???

Разара празнина.

Требаш ми.

А онда схватим.

Чак и твоје присуство убија.

Јаче је од чежње, од туге,

а ми никад нисмо знали шта је милост.

Како да ти објасним да ми проклето

недостајеш

чак и када си ту?

Држи ме за руку чврсто,

загрли ме,

да не примете.

Опет смо анђеле, заједно

дотакли само дно.

 

[Одговори]

Стварно супер текст, свиђа ми се крај много. Свака част...

Comment by boske90 (10/26/2010 21:57)

[Одговори]

Nedostajanje je teška boljka...leči se samo prisustvom.

Comment by sanjarenja56 (10/27/2010 06:34)

[Одговори]

uh sto ne volim tu prazninu...
grlim te draga!

Comment by vesela (10/27/2010 14:47)

[Одговори]

Boske, drago mi je :)
Pozdrav!

Comment by mesecina (10/29/2010 10:28)

[Одговори]

Sanjarenja,nekad je nedostajanje podnosljivije od pristustva.
Pozdrav, draga!

Comment by mesecina (10/29/2010 10:29)

[Одговори]

Vesela, a ko je voli???
Grlim i ja tebe, draga!

Comment by mesecina (10/29/2010 10:30)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме