Никад више. Понекад.

Још једна носталгична јесен пролази. Нема чекања.

Јурим кроз време, остављајући за собом снове и успомене.

Нећу да се окренем!

Осмех, загрљај и додир руке, понека нежна реч и тужан поглед, онако...у пролазу.

Тишина. Мрак.

Нећу да се пробудим!

Ледене руке, одраз у огледалу и лаж.

Понека истина.

Не, нећу да верујем!

Сунце маше кроз сиве облаке.

Ново јутро. Мало наде и лепршаво треперење среће.

А напољу јесен...

Мало ветра, тек да задрхтим и сетим се.

Понекад.