Никад више. Понекад.
Још једна носталгична јесен пролази. Нема чекања.
Јурим кроз време, остављајући за собом снове и успомене.
Нећу да се окренем!
Осмех, загрљај и додир руке, понека нежна реч и тужан поглед, онако...у пролазу.
Тишина. Мрак.
Нећу да се пробудим!
Ледене руке, одраз у огледалу и лаж.
Понека истина.
Не, нећу да верујем!
Сунце маше кроз сиве облаке.
Ново јутро. Мало наде и лепршаво треперење среће.
А напољу јесен...
Мало ветра, тек да задрхтим и сетим се.
Понекад.
