Dva vuka

Nekada davno stari indijac isprica svome unuku jednu zivotnu istinu.

"U dusi svakog coveka se vodi neprestalna borba. Kao borba između dva vuka.
Jedan vuk predstavlja ZLO.
Predstavlja bes, zavist, ljubomoru,mrznju,
pohlepu,aroganciju,samosazaljenje,laz,krivicu,grijeh,srdzbu,pakost,lazni ponos,
sebicnost,podsmeh…
Drugi vuk predstavlja DOBRO.
Predstavlja ono sto pruza uzitak,mir,ljubav,nadu,vedrinu,ljubaznost,dobrotu,srdacnost,darezljivost,
istinu,saosecanje,srecu,veru…"

Unuk sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita:

-I koji vuk ce na kraju pobediti?

Stari indijanac, pogleda unuka pravo u oci i bez ijedne emocije na svom izbrazdanom licu,odgovori:

-Pobedjuje uvek onaj kojeg hranis.

P.S. Obozavam vukove.Fasciniraju me.Mozda cu u nekom buducem zivotu biti bas ova zivotinja...:)

 

Stare ljubavi

Bar deo svake ljubavi ostace u srcu...

ZAUVEK

Stare ljubavi sto ih je znao svijet
duge veceri, u ruci poklonjen cvijet
stare ljubavi u cistom jutarnjem sjaju
zauvijek u nama ostaju
i svjetlost ocima daju

Stare ljubavi jos uvijek prate nas
kasne jeseni i njihov umoran glas
stare ljubavi nestati nikada nece
one su tragovi proslosti
one su odjeci srece

Bilo je i suza, bilo je i smijeha
al' prodje brzo sve
bilo je i straha, bilo je i grijeha
jos pamtim dane te

Bile su velike, bile su skrivene
bile su opasne, mi sjecamo se tog
gdje su sad, gdje su sad
gdje su sad

Stare ljubavi dalje nam ne daju poc'
tajni susreti kad padne proljetna noc
stare ljubavi, te sjene minulih dana
svakog me poljupca sjecaju
uvijek kad ostanem sama

O,srce ludo,ludi sni...

Ovih dana dosta razmisljam o sebi,o drugima...o ljubavi i prolaznosti...

To mi bas i nije najbolje resenje.Samu sebe mucim jer uvek,slucajno ili ne,stignem do njega.Svaka sitnica pogadja.Rasplacem se na putu do skole,kad cujem neku tuznu pesmu ili ugledam na ulci nekoga slicnog njemu.

Grad je prepun starih ljubavi(u nedostatku prave reci).Pokusavam da se ponovo zaljubim u nekoga od njih.Svi mi jos uvek znace,svaki od njih moze da mi ulepsa dan jednim osmehom,ali...nijedan nema "ono nesto"...Neki su mi blize nego ikada,a ja ih udaljavam od sebe.Svi su tu,samo je onaj koji mi je najpotrebniji daleko.

Ne znam ni sama sta hocu.Obecala sam sebi da cu ga zaboraviti,ali ne zelim da zauvek nestane iz moga zivota.Previse mi znaci da bih ga potpuno izbrisala iz secanja.On je i dalje onaj koji me cini srecnom iako je daleko.Nismo se culi vec vise od mesec dana.Ne javlja se...Nema veze...Njegov osmeh me i dalje greje(ili samo uspomena na njega kad vec on nije tu).

Najzad sam odlucila da nastavim bez njega.Ne mogu vise da cekam i nadam se nemogucem.Mozda cu ga videti u decembru i to ce samo pogorsati stvari,a mozda...Ne,bolje da ne mislim o tome.

Neka bude sta ce biti.Da bezim od sudbine ne mogu i necu.

Ja za sada trazim zaborav,ali samo jedna njegova rec moze sve da pormeni.Na njemu ostaje da odluci,hoce li umeti da ceni moja osecanja ili ne.

Ipak ce moj Nasmejani uvek imati posebno mesto u ovom ludom srcu...zasluzio on to ili ne...

Balaseviceva pesma iz koje sam "pozajmila" stih za naslov nema nikakve veze sa ovim postom,ali je prelepa pa sam morala i nju da dodam :)

 

Budimo ljudi

When I born, I black
When I grow up, I black
When I go in Sun, I black
When I scared, I black
When I sick, I black
And when I die, I still black
And you white fellow
When you born, you pink
When you grow up, you
white
When you go in sun, you red
When you cold, you blue
When you scared, you yellow
When you sick, you green
And when you die, you gray
And you calling me colored?

 

Mnogi bi ljudi trebalo da razmisle o ovome...

Tuga,ti i ja

Evo me noci
stara prijateljice
opet njoj cu poci
niz duge puste ulice

Tamo gdje strahovi prestaju
obraz mi grije njen dlan
na njemu moje usne nestaju
beskrajno sam, uzdah joj znam

Casti me noci
stara prijateljice
u casu natoci
zudnju da me slomije

Zar nisam dovoljno gubio
ko ce izmjeriti bol
do ocaja ljubio
namjerno bjezao
da bih se vracao

Ref.
Opet mi se budi tuga
tuga najveca
koju nosi snijeg s planina
vjetar ravnica

Koga sad joj srce voli
kazi nek jos jace boli
idemo do dna
tuga ti i ja

Pozdravljam te noci
stara prijteljice
i ovaj krug ce proci
nece stic me kajanje

Sta je ovo proljece
spram njeznih godina
poziv njen me pokrece
cak i sa dna isto izgleda

Pesma govori sve...

Обећала сам,ал'...

Једва чекам да падне снег и прекрије сва ова осећања,успомене...а снега ове године можда неће ни бити...

Кажем себи:"Нема више туге,ни суза".Ма,што да се лажемо,туге увек има...има и суза иако им ја не дам да теку.

Покушавам да мислим на друге ствари.Узалуд je.Све што ми остаје јесте да чекам и надам се  да ће све проћи,нестати...

Цео дан слушам исту песму.Свака реч,свака нота,све ме погађа.

"Штогод их мање заволеш,мање ти њих недостаје..."

Ја многе заволим и сви ми много недостају.Можда је то моја највећа грешка.

Али нико ми више од њега није недостајао...

Коме ли се ноћас осмехујеш...мили мој...?

Ех,да је овај свет од стакла...

Јесен је већ одавно стигла...

Стигле су кише и донеле ми бол.Туга је и даље у срцу.Осећам је и видим у очима сваки пут кад се погледам у огледало.

Упркос свему је сам срећна.Радујем се малим стварима.Довољно је да ми се случајни пролазник на улици осмехне и ја ћу бити насмејана остатак дана.

Данас је падала киша.Дечко у кога сам некада била заљубљена пришао ми је и загрлио ме.Не знам зашто је то урадио али пријало је.Ипак,није то оно право...

Недостаје ми загрљај мог насмејаног...не знам како да га назовем...Друг?Не,он ми је много више од тога,а можда и мање.Не умем да се снађем кад је он у питању.Не умем да опишем наш однос.Он ми је све и ништа.Истовремено и срећа и туга.Кад помислим на њега осмех ми је већ на лицу,a суза полако клизи низ образ.

Ето,опет почињем о њему...Могла бих овако сатима.Боље је да овде станем.Имам да учим.Школа ми ових дана баш и не иде од руке...

Чак сам и песму бирала тако да ме не подсећа на њега и опет...

Ова песма је за моју душу и за све оне који мисле да Балашевића никад доста :)

 

П.С. "Разбио бих свет од шале да је само случајно од стакла,дуњо моја"-још једад доказ да је овај човек прави чаробњак,бар кад су текстови песама у питању. 

 

 

Suze i neciji osmeh

Ona stoji na terasi.Duga,smedja kosa zaklanja joj lice ali je suza u oku ipak primetna.

Misli joj lutaju i po ko zna koji put dolaze do njegovog lika.

Pred sobom moze da vidi nestasnu kosu koja leti u svim pravcima,usne koje oblikuju najlepsi osmeh koji je u zivotu videla…Zastaje joj dah od pomisli na njegove nemirne oci.Te oci koje joj ne daju da zaspi.

Sve sto je ikada zelela,sve ono o cemu je oduvek sanjala nestalo je u trenu.U onom nestvarnom trenutku kada ga je pogledala u oci ludo se zaljubila u njih…a ne zna cak ni koje su boje.Stalno se gubi u njegovom pogledu. Ne razlikuje vise boje,oblike…

Napolju postaje hladno.Ona zatvara oci i kao da oseca njegov topao,nezan dodir. Okrenula bi se ali plasi je to sto iza nje nece biti nikoga.Zeli da jos trenutak laze sabe da je on tu.A negde duboko u srcu,ispod svih oziljaka i uspomena,stoji to da vise nikad nece biti u njegovom snaznom zagrljaju.Ali koza pamti…I pamtice zauvek njegove grube,a istovremeno tako meke dlanove…Krupne suze kvase joj kosu.

U daljini se odjednom cuje zvuk nekog motora.To kao da je budi iz sna.Naglo se okrece,grubo brisuci suze i  ulazi u sobu zalupivsi vrata.Carolija je nestala.Ljuta je na sebe sto je dozvolila da se opet rasplace.

“Zaboravicu te!”-prkosno govori iako zna da je on ne moze cuti.

Od kako je otisla od njega sve je tako bezlicno…Grad u kome je provela najlepse trenutke u zivotu sada je tako hladan.Ulice su za nju puste jer nema njega da tuda prodje.

On negde daleko zivi svoj zivot kao da u njemu ona nikad nije ni postojala.Smeje se,pije,uziva u svemu…zavodi neku drugu…

Nije vazno koliko je vremena proslo dok je stajala nepomicno.Mozda sekund-dva,mozda sat…a onda je u ogledalu videla meseceve zrake koje nije ni primecivala dok je bila napolju.

Istog trena su sve misli nestale,sve sem jedne:“Da li je on video kako je nebo nocas velicanstveno?”

Suze polako klize niz obraze…

 

Nikad nisam volela da pisem.Nisam ni umela...Onda sam se zaljubila u njega i napisala ovaj tekst.On mi je pomogao da razumem i sebe i druge.

Hvala mu za to.

 

P.S.Negde u ovoj pesmi krije se ON.

Живот иде даље,ја остајем

Ова јесен убија.

Никад нисам волела лето а сада бих живот дала да се оно врати.Јер лето је криво што сам упознала њега.Лето је криво што сам навикла на срећу.И баш кад је живот почео да добија неки посебан значај и смисао све је нестало.Морала сам по ко зна који пут да одем из Србије.

Живот иде даље а ја и после два месеца сматрам да је 16.08.2009. био јуче.Све што се после тога десило није важно.

Стале су казаљке на мом сату а време лети.Дани пролазе односећи и последње трагове моје среће,мога осмеха.

Покушавам да пронађем себе али безуспешно.

Сада од живота тражим немогуће.

Још само један сунчан дан.Још једну дугу шетњу по Сремским Карловцима.Још једно вече уз тамбураше.

Треба ми његова близина па макар на један дан.

Треба ми један загрљај и осмех.Ништа више.

 

Ponekad jos suza razmaze tintu

 

Volela bih da je tu...Ne mora da mi pridje, da mi se javlja. Ne mora da se pretvara da mu je stalo do mene. Samo hocu da znam da je tu negde, da prolazi ovim ulicama, da udise ovaj vazduh, da gleda ovo nebo iz slicnog ugla kao ja.
Znam da je previse traziti od njega da me se seti. Nestvarno je nadati se da misli na mene.
Uprkos tome jedina stvar koju u ovom trenutku zelim jeste mogucnost da ga negde sretnem. Sasvim slucajno, kad se najmanje nadam, putevi da nam se ukrste. U prolazu da klimne glavom i osmehne mi se. U prolazu, mozda, da mu dotaknem ruku, a onda se okrenem i gledam ga kako nestaje...
Taj trenutak sanjam svako vece iako znam da bi boleo svaki korak koji me udaljava od njega.
Izgleda da mi je zelja neostvarljiva. Dani prolaze a on ostaje daleko. Nas deli mnogo vise od kilometara. Razdvajaju nas granice, ljudi pa cak i osecanja.
Prebolecu.

 

 

 

Dok se budem sjecala

Da li je stvarno previse reci "Volim te"?

Kad na nekoga mislis vise nego na sebe,kad te svaka sitnica podseca na njega...da li je to ljubav? Mozda je ipak prerano da dobijem odgovor na to pitanje.

Nisam ti rekla te magicne reci.Bojala sam se da ces reci "samo mislis da me volis". Rekla sam samo "znacis mi". Mislim da nisi shvatio pravo znacenje...

Ako ti posvetim ovu pesmu, hoces li me razumeti?

Ni sunce ne moze kroz oblake...

Dosla sam samo da ti kazem da odlazim, ovaj put zauvek.

Samo me saslusaj do kraja i  nemoj nista govoriti.

Vidis li ove suze? Teku jos od one noci…Pokusavas da ih obrises. Nemoj…previse boli. Te suze su dokaz da jos uvek mogu da volim, jos uvek mogu da osecam.

Dala sam ti svu svoju ljubav, ovo ludo srce…Dala sam ti sebe a ti si se samo nasmejao i  otisao odnoseci ceo moj svet sa sobom. Nisam se bunila. Dozvolila sam ti da uradis sta god pozelis sa mojim osecanjima. Ignorisao si ih. Morala sam da nastavim jer je zivot surovo isao dalje. Znala sam da ti zelis nesto vise, nesto bolje kada sam se zaljubila u tebe i nije me bilo briga. Znala sam dobro tvoje mane i zavolela ih.

Bilo je trenutaka kada sam mrzela dan kada sam prvi put srela tvoje oci. Bio si kao i svi drugi, sasvim obican. I taj dan je bio obican. Secam se dobro te veceri. Ekoloski centar је bio pun pospanih lica. Moju raspravu o politici sa par drugara prekinuo je visok, nasmejan momak. Pruzio mi je ruku i rekao svoje ime. Nisam obracala paznju na taj siroki osmeh. Bila sam zauzeta drugim, nevaznim stvarima. Eh, da sam tada znala… Dani su prolazili, ja sam se sve vise plasila da cu zavoleti pogresnog, a zavolela sam tebe. Ti nisi pogresan. Pogresan je bio samo trenutak, nista vise...

Kako mrzeti ono sto je bilo najlepse u zivotu? Kako zaboraviti ono sto mi daje snagu da idem dalje?

Svakoga dana sebi sam postavljala isto pitanje: Zasto? Kad bolje razmislim odgovor mi vise nije ni bitan.

Dugo sam bila u sopstvenom paklu, ubilo me je to sto sam te zavolela i izgubila u istom danu. Ali sam nekako uspela da sav ovaj bol koji nosim u sebi pretvorim u snagu.

Cuvacu u srcu svaku uspomenu, svaki trenutak koji me vezuje za tebe. Ne zelim da zaboravim cak ni one trenutke kada si me sa oblaka slao pravo na dno. Sve sto podseca na tebe neprocenjivo je.

Ti si jedini koji moze da mi razbije srce na komade, jedini zbog koga cu ja to srce opet sastaviti. Ti si jedini uspeo da me osvojis onim stvarima koje me nikada nisu privlacile.

Retki su trenutci u kojima sam srecna. I to su uglavnom oni kad mislim na tebe.

Od zivota trazim samo jedno: da nikada ne zaboravim tvoj osmeh jer kad god se njega setim sve postaje nevazno,sve nestaje. Pokusavam da nadjem prave reci koje ce u potpunosti da ti kazu koliko mi znacis. Da te volim, to znas.

Ipak znam da ce doci i taj tren kada srce vise nece ubrzano lupati kad pomisli na tebe. Docice i taj dan kada cu voleti drugoga a ti to neces ni primetiti. Neces znati za moju srecu, ni za moje suze…a necu ni ja znati da li si srecan i to me najvise pogadja.

Evo, odlazim…Mogu li јоѕ nesto da te zamolim? Osmehni se jednom samo za mene,od srca kako samo ti umes. Hajde, pokloni mi taj osmeh…..i zaboravi me...

 

Честитамо!

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.