Zamišljam i ja :D

            Malo kasnim sa ovim zadatkom, ali nadam se da se neće niko ljutiti.

            Kada sam razmislila o kome bih mogla da pišem, shvatila sam da mnogi više nisu na blogu, a ostali su mi u najlepšem sećanju iz onog "zlatnog" perioda bloga. Tu je nežna Djoletova Poluuspavanka, duhoviti Talas, Malaino i njeni divni stihovi, Sopranove zanimljivosti, Nastasijine kuhinjske čarolije i oštri komentari, Jovan koji je odbijao da otvori blog...Sa većinom ne znam šta se desilo i žao mi je zbog toga. Nedostaje njihovo prisustvo. :)
            Tu su i oni koje nisam upoznala, ali ih nekako "znam" preko facebook-a pa bi bilo smešno da ih zamišljam tačno onakvim kakvi jesu. Tu ubrajam Stepskog, Nesanicu, Lady...
 I naravno, sad prelazim na ono "glavno".

Na šta prvo pomislim kada čujem za nekog blogera? Da vidimo...

           Gomila pozitivne energije, smeha, dobrih saveta upakovanih u šalu - to je prvo što mi pada na pamet kad mi spomenete Anam. Vidim je kao hrabru, nasmejanu ženu koja privlači pažnju.Visoka i crnokosa. (verujem da ovo nije tačno, ali volim tako da zamišljam)

            Mudrost, strpljenje i dobrota. Njene priče su kao lek i uvek prija Pričalicino prisustvo. Zamišljam je sitnu, nežnu, sa toplim očima i blagim glasom.

       Iskustvo i lepa reč. I miris kolača, verovatno zbog toga što se predstavlja kao Domaćica. Vidim je okruženu unucima, blagu i nasmejanu.

        Svi znaju ko je na ovom blogu čarobnjak u pisanju.Volim njegove priče i savete. U stvarnosti Mandraka vidim kao povučenog, strogog i sigurnog u sebe, ali istovremeno prijatnog i pažljivog sagovornika.

              Baladaševića ne mogu da opišem rečima. Mnogo mi je drag ovaj Sremac koji je retko tu, ali uvek nacrta osmeh i da pravi savet. Ima nešto posebno u svemu što on kaže. Pojavljuje se kao magijom, a isto tako i nestaje.

        Belogočnjaka ne mogu da "pročitam" niti zamislim. Ali mislim da je inteligentan i  nepredvidiv. Dobar prijatelj, još "bolji" neprijatelj.

           Spomenula bih i neke nove blogere sa kojima se tek upoznajem, ali nisam još uspela da stvorim kompletnu sliku o njima. Mimche, Razmišljanka, Anagram i Marcotespi se divno uklapaju u moju sliku Blogograda.


           Neću da nabrajam ljude koje sam upoznala, prepoznaće se sami. Jedino bih podvukla da ste mi svi dragi, svako na svoj način.

 

Zaključak? Lepo je biti ovde sa svima vama!

          

 
 
P.S. Izvinjavam se ako sam nekoga izostavila. :)

(Ne)dostižna sreća.


 Da li znamo kad smo nesrećni? Da li radimo nešto po tom pitanju? I da li postoji ta razlika između sreće i nesreće, ili to zavisi samo od ubeđenja i verovanja? Ponekad mi se čini da je sve to isto.

Nemam pojma.  Nisam sigurna ni da li želim odgovor(e). Preterana razmišljanja mi ne donose ništa dobro. Višak informacija, osećanja, vremena. Nee, to ne valja.

Možda će nekad sve to da se složi.

 

 

 “Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače zabranjene postanu, za trenutak dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kada se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu." - Ivo Andrić

Jesen u meni.

 Počela sam da pišem na blogu pre oko dve godine ovom pesmom Parnog Valjka. Pisala sam tada o nečemu što mi je izgledalo toliko strašno i bolno...Bilo je svašta, prošlo je jedno, došlo drugo. I sve je lepo, divno, bajno. Nikad bolje...Imam toliko toga da pružim, imam toliko želja i snova...i vremena...i svega.

I opet dođem na isto kad shvatim da ne mogu ništa protiv sebe. Ne umem, ne znam kako da se saberem. Prosipam se, svuda me ima.

Ne mogu da pohvatam sve delove i komadiće svojih iluzija.

I lažem. Nigde me nema.

 

Kap jeseni

Hej...

Da li znate šta je stvarno dobro? Kad dan počne katastrofalno, onda se malo popravi, uradiš nešto korisno, pojedeš kolač i bude super. Posle krene nerviranje, sunce prži, umor i prehlada se lepo slažu...

Malo mrzim ovaj svet, pa ga malo volim...I onda dođe onaj osećaj, nemam pojma odakle. Možda je to jesen u meni. Darežljiva i promenljiva, sa hladnim jutrima, suvim lišćem i rumenim jabukama. Odjednom se radujem suncu, ljudima, zgradama, pa čak i mojim crvenim noktima.

Nasmejem se. Pomisliće neko da sam luda, kao što moja majka misli. Pa šta?

To je samo prkosno sunce pred zimu, zar ne? A zime donose led i hladnoću. Donose nove priče. Slušam mnoge u zadnje vreme i prosto moram sebi da priznam da mnogo uživam u stvaranju svoje. Jedinstvene.
Svako je od nas ima. Svaka je lepa. I svako svoju najviše treba da voli. Valjda.

Za sad, ja se svoje priče plašim. 

 

Savršena pesma za ovaj divan, nemiran oktobarski dan.

Choices.

Hej, da vam priznam, za početak, da mi blog nedostaje. I nedostaju mi blogeri, ali nekako mi je lakše da se ne pojavjujem uopšte, nego da budem tu svaki dan jer onda počnem sa razmišljanjima, analizama...a i ne stižem sve da vas čitam, pa mi bude žao. Znam, izabrala sam lakše.
A danas baš o tome razmišljam - o izborima. Oduvek je tako, izgleda.
Nemam (tešim se - još uvek) taj talenat da znam šta je za mene najbolje. Možda ga niko nema. Ponekad mislim da je previše mogućnosti, izbora. A život čine upravo ti izbori, naše odluke.

Hoćeš levo ili desno? Izaberi. Ili možda pravo?
Odluči. Usudi se. Pogreši.
Probaj opet.

Ma kome ja to pričam? Sebi? Ma jeste, lako je reći. Vreme teče u osećanjima, život menja svoj tok. Da li ćeš kroz stenu ili zaobilazno, izaberi sam.
Tečemo i mi sa tim vremenom, a za nama ostaju strahovi i sumnje, kao čvrsti, kameni most i ono neizbežno, beskorisno "jesmo li mogli bolje".

Zar je važno?

Svi mi bežimo uzalud.

 

 

It's all about choices.