Jesen u meni.
Počela sam da pišem na blogu pre oko dve godine ovom pesmom Parnog Valjka. Pisala sam tada o nečemu što mi je izgledalo toliko strašno i bolno...Bilo je svašta, prošlo je jedno, došlo drugo. I sve je lepo, divno, bajno. Nikad bolje...Imam toliko toga da pružim, imam toliko želja i snova...i vremena...i svega.
I opet dođem na isto kad shvatim da ne mogu ništa protiv sebe. Ne umem, ne znam kako da se saberem. Prosipam se, svuda me ima.
Ne mogu da pohvatam sve delove i komadiće svojih iluzija.
I lažem. Nigde me nema.
