Kap jeseni

Hej...

Da li znate šta je stvarno dobro? Kad dan počne katastrofalno, onda se malo popravi, uradiš nešto korisno, pojedeš kolač i bude super. Posle krene nerviranje, sunce prži, umor i prehlada se lepo slažu...

Malo mrzim ovaj svet, pa ga malo volim...I onda dođe onaj osećaj, nemam pojma odakle. Možda je to jesen u meni. Darežljiva i promenljiva, sa hladnim jutrima, suvim lišćem i rumenim jabukama. Odjednom se radujem suncu, ljudima, zgradama, pa čak i mojim crvenim noktima.

Nasmejem se. Pomisliće neko da sam luda, kao što moja majka misli. Pa šta?

To je samo prkosno sunce pred zimu, zar ne? A zime donose led i hladnoću. Donose nove priče. Slušam mnoge u zadnje vreme i prosto moram sebi da priznam da mnogo uživam u stvaranju svoje. Jedinstvene.
Svako je od nas ima. Svaka je lepa. I svako svoju najviše treba da voli. Valjda.

Za sad, ja se svoje priče plašim. 

 

Savršena pesma za ovaj divan, nemiran oktobarski dan.