Da li verujete u magiju?

Znate, ja verujem. Najiskrenije verujem u svet van ovog ovde. U svet gde je svaki dodir sto puta pojačan nekim magičnim štapićem i gde se reči crtaju ćutanjem. Nežno, kao trepavicama, oblikuju se čula, svetla gase, a sjaj ostaje u pozadini -  samo što je previše lepo i bez njega, da bi ga neko primetio.

Miriše na laganu strepnju, plavo nebo i trešnje. Na srebrnu izmaglicu i otopljeni led koji lome nesigurni koraci.

Da li znate kako izgledaju snovi kada ih dodirne stvarnost? Nisam ni ja sigurna, ali nešto mi govori da je to čvrsto povezano sa zamagljenim, išaranim staklima kada je napolju ledeno, a unutra...taman kako treba. I dovoljno je da se to staklo razbije (a užasno je lomljivo) ili samo otvori prozor...Tu je kraj. Tu je početak. Tu je buđenje i početak snova. Onih lepših, što se sanjaju na javi. :)

Možda ću jednom da zastanem, zatvorim oči i  okrenem se. Biće mi žao što je prošlo, a nisam ni primetila kad...Biću srećna i ispunjena. Možda malo setna, malo usamljena. Ništa drugo.

A ako ikada ponovo naiđem na trunčicu magičnog praha, znaću kako da je potrošim. Znaću sa kim.

U inat februaru, meni je danas proleće. Eto.

Ukradeno.

Znam, nemam pravo na žalbu. Ko mi je kriv što mogu da osećam? I mrzim svaku trunčicu lepote koja mi govori da grešim, užasno grešim kada pomislim: svima bi bolje bilo da me nema - istina, ponajviše meni.
Sebična sam. Gorda i prkosna. Ali ne dam da mi sude, jer znam da sam prema sebi najgora. Sve ima cenu, a ja samo svoju plaćam. Za sada.
Bes je moćniji od bola, a u mom slučaju to je još i najbrži put koji vodi ka samouništenju.
Tako ja ponekad razmišljam - crno i gorko. Večiti - doduše, najčešće nasmejani - pesimista. Eto mene, stala sam u jednu rečenicu!
Pada mi nešto glupo na pamet - pesimista koji voli život. Pa gde to ima? Ima! Ovde kod mene, svakako.
Za mene je tuga - lek. Ovo je jedan od onih trenutaka kada je nostalgija skoro opipljiva, kada osećanja udišem kao vazduh i kada najzad imam hrabrosti da zavirim u onaj kutak gde držim sve do čega mi je stalo. Ne razmišljam, ali ipak duboko u sebi shvatam koliko vrednoga imam i koliko lepog mogu da pružim - u prkos svemu.

Smem li sebe da lažem? Smem li da verujem? Mislim da je to bespotreban rizik, a ipak se usuđujem...Prestajem da koristim mozak za razmišljanje i osećam svakim delićem svoga uma, jer za moje emocije srce nije dovoljno...

Zatvaram oči i najzad vidim.

Možda je lepota baš u tim daljinama, u nedostajanju. U odlasku i nadi da ću se nekad vratiti srećnija i bolja.
Možda baš tako treba da se sanja, šareno i meko. Da se voli do oblaka, pa i preko njih...Da se svakim poljupcem pomalo daje, a dodirom dobija nežnost koja se uvlači pod kožu i traje...i traje...
Možda sve vene u jesen da bismo malo više uživali u mirisu dunje, a u proleće se lepše radovali ljubičici i lali...

Ko zna...

Samo se mora prvo shvatiti jedno - u crnim danima se sunce najlepše vidi. A kad sve to crno prođe (a prosto mora da prođe), oseća se čak i toplina tog istog sunca koje te nije grejalo, jer si sopstvenim krilima stvorio hlad umišljajući da su slomljena.

Takvi su neki ljudi - kao ja - prave od drame cirkus, a od trepavica kineski zid od kojeg se nikad ne vidi sjaj u očima.

Svako može da me gleda, ali videće samo tamu... Ne dozvoljavam baš svakome da zaviri malo dublje u moje oko. Šta ako taj neko bude pametan i shvati koliko sam ranjiva? Jesam, jer, verujte mi, molim vas, umem i ja da osećam. I da sijam...pomalo...

Da bi poneki moj trenutak pobedio večnost i izmamljivao mi osmeh godinama, svaki put kada ga dodirnem u sećanju, dozvoliću sebi da malo verujem.

Eh, koji sam ja licemer! Biće opet crnih dana i još crnjih misli. Ali neka...večeras ću malo sanjam i pomalo plačem za onim danima koji mi prolaze i koje ne umem da ulepšam, jer me mozak ubeđuje da je sve laž. Malo ću i da patim za svim onim momentima kada nisam zaplakala jer mi je najlakše bilo da navučem osmeh.

Možda sam ovo veče ukrala nekome ko ume da bude srećan i da živi. Hoće li mi se naplatiti?

A možda....možda sam ovo ja, ona prava, samo što toga nisam svesna kada navučem standardnu masku.

A možda su i obe pretpostavke tačne! Pa ja to od sebe kradem!?!

.

Take away, take away my eyes
Sometimes I'd rather be blind

Neću da gledam. Neću da vidim. Neću da osećam.

Neću. 

Хеј

Читам помало блогове, најновије постове и клоним се коментара јер нисам расположена за расправе, а може до њих доћи јер имам тај таленат да скроз погрешно кажем оно што мислим и испадне десето.

Видим овде доста беса. (Бихепи, морам да подвучем, написала је одличан пост ових дана.)

Има ту, наравно, и много лепих постова, пуних позитивне енергије. Дивим се онима који увек мисле позитивно и упркос свим проблемима увек бирају само ведре тонове и боје.

Е видите, ал' ја тако не умем. Пре свега морам то да разјасним. Нисам склона оптимизму, не волим да сањам у боји и верујем у чуда. Сигурна сам да ће се сад наћи многи да ме критикују због тога и оптужују да не умем да живим свој живот, да нисам свесна шта губим и слично. То ме не погађа.

Умем да будем и патетична, понекад досадна неким само мени разумљивим проблемима. Знам то савршено добро. Али сам такође свесна да не треба друге кривити за сопствене грешке.

Сви смо ми људи, у ширем смислу. Оних правих мало мање има, али ипак - има. И сви умемо да лажемо, завидимо, мрзимо, повређујемо...Неки мање, а неки више. Понекад свесно, чешће несвесно.

Али поред свега тога, умемо и да волимо и будемо срећни.

Умемо и да падамо, понекад саплићемо друге, намерно или не, али исто тако знамо и да устанемо или пружимо руку кад затреба.

Не треба се нервирати због других. (Знам да ни сама себе не могу увек да послушам, али вреди покушати, зар не?)

Шта ме брига какви су људи око мене? Нико није прошао кроз живот без неког разочарања. Губимо, добијамо...И ништа од тога није вечно. Ни савршено.

Ја сам срећна ту где сам, таква каква јесам. Несавршена. Раздражљива. Осетљива. Понекад склона песимизму. Па шта?

Можда ја умем да препознам срећу чак и у сивој боји, док је остали само назиру у најлепшим дугиним бојам.

Ок, претерујем са филозофирањем. Само сам хтела нешто да вам покажем. Јену слику и једну песму.

 Тмурно, а лепо. :)

А без црне бела кажу да не би вредела. :)

Лагано схватам...

"...Јер људска срца засађена су ниско, као купине." Мика

Толико мало осећања треба, мало додира и погледа да би срце некоме припало. Да би постало, можда заувек, нечије.

Не треба претеривати у љубави. Зашто да ми скидаш звезде и пишеш песме? Зашто да ме обасипаш пажњом, бринеш за мене толико и претвараш се да је све савршено? Е па - није.

Довољно је да ме држиш за руку. Чврсто, а нежно.

Јер толико је мало потребно да те заволим искрено, јако...

Немој своју љубав да продајеш да би туђу добио. Немој да волиш да би ти други узвратили.

Не иде то тако.

Не питај ме где се крије тајна љубави. Ја то не знам. Ја ништа не знам.

Али ипак....

Немој себе да продајеш и мењаш да би стигао до мене.

Ја сад не волим никога. Ето. Опрости на искрености.

Али знам да је додир пахуље био довољан да заволим живот. И знам да ћу за мало поклоњених осмеха и суза волети некога, више и лепше него што можеш да замислиш.

Осећање које деле два потпуно различита бића, без обзира на то да ли траје само тренутак или читаву вечност - то је љубав. То је срећа.

Тражи некога ко уме да осећа твоју љубав. Једино тако бићеш свој, а ипак нечији свом душом и телом.

"Хвата ме страх."

Свратила сам само да вас све пуно поздрави. Нисам нигде отишла, ту сам, само нисам више имала толико времена да читам постове, пишем и коментаришем. :)

 Месечина је тужна...