Петак, Фебруар 18, 2011
Ukradeno.
Znam, nemam pravo na žalbu. Ko mi je kriv što mogu da osećam? I mrzim svaku trunčicu lepote koja mi govori da grešim, užasno grešim kada pomislim: svima bi bolje bilo da me nema - istina, ponajviše meni.
Sebična sam. Gorda i prkosna. Ali ne dam da mi sude, jer znam da sam prema sebi najgora. Sve ima cenu, a ja samo svoju plaćam. Za sada.
Bes je moćniji od bola, a u mom slučaju to je još i najbrži put koji vodi ka samouništenju.
Tako ja ponekad razmišljam - crno i gorko. Večiti - doduše, najčešće nasmejani - pesimista. Eto mene, stala sam u jednu rečenicu!
Pada mi nešto glupo na pamet - pesimista koji voli život. Pa gde to ima? Ima! Ovde kod mene, svakako.
Za mene je tuga - lek. Ovo je jedan od onih trenutaka kada je nostalgija skoro opipljiva, kada osećanja udišem kao vazduh i kada najzad imam hrabrosti da zavirim u onaj kutak gde držim sve do čega mi je stalo. Ne razmišljam, ali ipak duboko u sebi shvatam koliko vrednoga imam i koliko lepog mogu da pružim - u prkos svemu.
Smem li sebe da lažem? Smem li da verujem? Mislim da je to bespotreban rizik, a ipak se usuđujem...Prestajem da koristim mozak za razmišljanje i osećam svakim delićem svoga uma, jer za moje emocije srce nije dovoljno...
Zatvaram oči i najzad vidim.
Možda je lepota baš u tim daljinama, u nedostajanju. U odlasku i nadi da ću se nekad vratiti srećnija i bolja.
Možda baš tako treba da se sanja, šareno i meko. Da se voli do oblaka, pa i preko njih...Da se svakim poljupcem pomalo daje, a dodirom dobija nežnost koja se uvlači pod kožu i traje...i traje...
Možda sve vene u jesen da bismo malo više uživali u mirisu dunje, a u proleće se lepše radovali ljubičici i lali...
Ko zna...
Samo se mora prvo shvatiti jedno - u crnim danima se sunce najlepše vidi. A kad sve to crno prođe (a prosto mora da prođe), oseća se čak i toplina tog istog sunca koje te nije grejalo, jer si sopstvenim krilima stvorio hlad umišljajući da su slomljena.
Takvi su neki ljudi - kao ja - prave od drame cirkus, a od trepavica kineski zid od kojeg se nikad ne vidi sjaj u očima.
Svako može da me gleda, ali videće samo tamu... Ne dozvoljavam baš svakome da zaviri malo dublje u moje oko. Šta ako taj neko bude pametan i shvati koliko sam ranjiva? Jesam, jer, verujte mi, molim vas, umem i ja da osećam. I da sijam...pomalo...
Da bi poneki moj trenutak pobedio večnost i izmamljivao mi osmeh godinama, svaki put kada ga dodirnem u sećanju, dozvoliću sebi da malo verujem.
Eh, koji sam ja licemer! Biće opet crnih dana i još crnjih misli. Ali neka...večeras ću malo sanjam i pomalo plačem za onim danima koji mi prolaze i koje ne umem da ulepšam, jer me mozak ubeđuje da je sve laž. Malo ću i da patim za svim onim momentima kada nisam zaplakala jer mi je najlakše bilo da navučem osmeh.
Možda sam ovo veče ukrala nekome ko ume da bude srećan i da živi. Hoće li mi se naplatiti?
A možda....možda sam ovo ja, ona prava, samo što toga nisam svesna kada navučem standardnu masku.
A možda su i obe pretpostavke tačne! Pa ja to od sebe kradem!?!
Moraš da veruješ. Prevashodno u sebe. Ti si isuviše vredna i nisi dala čak ni delić onog što možeš. Nisi toga svesna u potpunosti, ali ćeš jednom biti. Ne plači za danima koji prolaze, raduj se nadolazećim. Novo sutra, doneće i novo sunce. Ljubim te devojčice, puno.
Nikada ti ne bih dala da imas godina koliko imas!U crnim danima sunce se vidi bolje-to je tako.Ali samo na papiru(na tastaturi kako god zelis).Tada mozda bolja dela stvaramo.Medjutim poslusaj Roksanu."Ti si isuvise vredna"zapamti to.Sada je tesko.Ali procice.Vetar ce ti suze osusiti.Sunce ogrejati lice.Pisaces nam bas ovde kako izgleda kada zoranoc nadvlada.Polubac ti veliki saljem
Roksana, moram? Ne, ne moram, ali...Hvala ti na savetima.
Ljubim!
Tanjana, meni niko ne veruje kad je rec o godinama!
Ljubim!
Imas mail
Mamaaaaaaa :*
Pesimista i optimista žele isto samo drugačijim očima gledaju. Nije ni tuga najgora umije da probudi.
pozdrav
Mnogo smo slicne nas dve...
Gabriel Garcia Marquez
"Nemojte se boriti previše, najbolje stvari se dese kad se ne nadate."
Poz :)
Ti osećaš više od mnogih koji misle, nadaju se, da osećaju...
Osećaš ljubav, bol, patnju, izvesnost... život...
u principu su svi ljudi kao ti, neko manje neko vise. Ali kako ti to lepo umes da napises, e to ne moze bas svako! Najteza stvar na svetu je prvo razlikovati osecaje, pa iskazati ta osecanja recima, a ti si uspela!
Ono sto tebi pozitivno treba strefice te, a da neces ni znati, fazon je da ne cekas, sa nadom za neuspeh, nego prizivas radost srecu i veselje. Ne bio ja Marcoantonie ako te lazem...
Umeš ti itekako da sijaš! I u reali, kad te vidim...i kada pišeš! Ajde, verovaću ti da si pesimista, a ipak mislim da nisi...
Mandrak, tako je. Tuga ponekad ume da bude dobar savetnik...
pozdrav
Una...drago mi je sto to cujem. To znaci da me razumes. :)
Nesanice, veliki pozdrav :)
Anam, pitam se da li je tako....a ako jeste da li je to dobro ili lose :))
Marcoantonie, pa hvala ti. Evo, verujem da si u pravu :)
Pozdrav!
Sanjarenja, mene su drugi ubedili da sam najgori pesimista...:))
Saljem poljubac!
Ukradeno
Post je predivan..i svako se u priči po malo nađe.
Ne povlači se i ne gviri..uđi i doživi!!! :-)
