Хеј

Читам помало блогове, најновије постове и клоним се коментара јер нисам расположена за расправе, а може до њих доћи јер имам тај таленат да скроз погрешно кажем оно што мислим и испадне десето.

Видим овде доста беса. (Бихепи, морам да подвучем, написала је одличан пост ових дана.)

Има ту, наравно, и много лепих постова, пуних позитивне енергије. Дивим се онима који увек мисле позитивно и упркос свим проблемима увек бирају само ведре тонове и боје.

Е видите, ал' ја тако не умем. Пре свега морам то да разјасним. Нисам склона оптимизму, не волим да сањам у боји и верујем у чуда. Сигурна сам да ће се сад наћи многи да ме критикују због тога и оптужују да не умем да живим свој живот, да нисам свесна шта губим и слично. То ме не погађа.

Умем да будем и патетична, понекад досадна неким само мени разумљивим проблемима. Знам то савршено добро. Али сам такође свесна да не треба друге кривити за сопствене грешке.

Сви смо ми људи, у ширем смислу. Оних правих мало мање има, али ипак - има. И сви умемо да лажемо, завидимо, мрзимо, повређујемо...Неки мање, а неки више. Понекад свесно, чешће несвесно.

Али поред свега тога, умемо и да волимо и будемо срећни.

Умемо и да падамо, понекад саплићемо друге, намерно или не, али исто тако знамо и да устанемо или пружимо руку кад затреба.

Не треба се нервирати због других. (Знам да ни сама себе не могу увек да послушам, али вреди покушати, зар не?)

Шта ме брига какви су људи око мене? Нико није прошао кроз живот без неког разочарања. Губимо, добијамо...И ништа од тога није вечно. Ни савршено.

Ја сам срећна ту где сам, таква каква јесам. Несавршена. Раздражљива. Осетљива. Понекад склона песимизму. Па шта?

Можда ја умем да препознам срећу чак и у сивој боји, док је остали само назиру у најлепшим дугиним бојам.

Ок, претерујем са филозофирањем. Само сам хтела нешто да вам покажем. Јену слику и једну песму.

 Тмурно, а лепо. :)

А без црне бела кажу да не би вредела. :)