Субота, Октобар 10, 2009
Ponekad jos suza razmaze tintu
Volela bih da je tu...Ne mora da mi pridje, da mi se javlja. Ne mora da se pretvara da mu je stalo do mene. Samo hocu da znam da je tu negde, da prolazi ovim ulicama, da udise ovaj vazduh, da gleda ovo nebo iz slicnog ugla kao ja.
Znam da je previse traziti od njega da me se seti. Nestvarno je nadati se da misli na mene.
Uprkos tome jedina stvar koju u ovom trenutku zelim jeste mogucnost da ga negde sretnem. Sasvim slucajno, kad se najmanje nadam, putevi da nam se ukrste. U prolazu da klimne glavom i osmehne mi se. U prolazu, mozda, da mu dotaknem ruku, a onda se okrenem i gledam ga kako nestaje...
Taj trenutak sanjam svako vece iako znam da bi boleo svaki korak koji me udaljava od njega.
Izgleda da mi je zelja neostvarljiva. Dani prolaze a on ostaje daleko. Nas deli mnogo vise od kilometara. Razdvajaju nas granice, ljudi pa cak i osecanja.
Prebolecu.
Ovo ko da sam ja pisala!!!
Čak i blog izgleda kao moj nekad!!
E, sestro slatka, znam tvoje muke, hvala na pesmi i šta da ti kažem -zaključila si sama, samo hrabro!
Ne moze se drugacije...sestro :)
A ako vec znas moje muke,reci mi kako da ga zaboravim?
mesecina,
(posto te poznajem i licno)
Znam da si hrabra! Preboleces ga. Prelepo pises i sama znas, a ja najbolje znam kako ti je (jer mi pricas o svemu).
Sve devojke prolaze kroz to, i ni jedna nije umrla od ljubavi. Strpi se. Znam da ti je muka od cekanja, ali ne moze se neko ko ti znaci zaboraviti preko noci.
***
E, mesečino moja, da znam recept zar bih ga krila...
Tražim i ja put zaborava, ali bezuspešno.
Nema recepta za zaborav...svako to radi kako najbolje ume, i svakoga boli.
