Ponekad jos suza razmaze tintu

 

Volela bih da je tu...Ne mora da mi pridje, da mi se javlja. Ne mora da se pretvara da mu je stalo do mene. Samo hocu da znam da je tu negde, da prolazi ovim ulicama, da udise ovaj vazduh, da gleda ovo nebo iz slicnog ugla kao ja.
Znam da je previse traziti od njega da me se seti. Nestvarno je nadati se da misli na mene.
Uprkos tome jedina stvar koju u ovom trenutku zelim jeste mogucnost da ga negde sretnem. Sasvim slucajno, kad se najmanje nadam, putevi da nam se ukrste. U prolazu da klimne glavom i osmehne mi se. U prolazu, mozda, da mu dotaknem ruku, a onda se okrenem i gledam ga kako nestaje...
Taj trenutak sanjam svako vece iako znam da bi boleo svaki korak koji me udaljava od njega.
Izgleda da mi je zelja neostvarljiva. Dani prolaze a on ostaje daleko. Nas deli mnogo vise od kilometara. Razdvajaju nas granice, ljudi pa cak i osecanja.
Prebolecu.