Ех,да је овај свет од стакла...
Јесен је већ одавно стигла...
Стигле су кише и донеле ми бол.Туга је и даље у срцу.Осећам је и видим у очима сваки пут кад се погледам у огледало.
Упркос свему је сам срећна.Радујем се малим стварима.Довољно је да ми се случајни пролазник на улици осмехне и ја ћу бити насмејана остатак дана.
Данас је падала киша.Дечко у кога сам некада била заљубљена пришао ми је и загрлио ме.Не знам зашто је то урадио али пријало је.Ипак,није то оно право...
Недостаје ми загрљај мог насмејаног...не знам како да га назовем...Друг?Не,он ми је много више од тога,а можда и мање.Не умем да се снађем кад је он у питању.Не умем да опишем наш однос.Он ми је све и ништа.Истовремено и срећа и туга.Кад помислим на њега осмех ми је већ на лицу,a суза полако клизи низ образ.
Ето,опет почињем о њему...Могла бих овако сатима.Боље је да овде станем.Имам да учим.Школа ми ових дана баш и не иде од руке...
Чак сам и песму бирала тако да ме не подсећа на њега и опет...
Ова песма је за моју душу и за све оне који мисле да Балашевића никад доста :)
П.С. "Разбио бих свет од шале да је само случајно од стакла,дуњо моја"-још једад доказ да је овај човек прави чаробњак,бар кад су текстови песама у питању.
