O,srce ludo,ludi sni...

Ovih dana dosta razmisljam o sebi,o drugima...o ljubavi i prolaznosti...

To mi bas i nije najbolje resenje.Samu sebe mucim jer uvek,slucajno ili ne,stignem do njega.Svaka sitnica pogadja.Rasplacem se na putu do skole,kad cujem neku tuznu pesmu ili ugledam na ulci nekoga slicnog njemu.

Grad je prepun starih ljubavi(u nedostatku prave reci).Pokusavam da se ponovo zaljubim u nekoga od njih.Svi mi jos uvek znace,svaki od njih moze da mi ulepsa dan jednim osmehom,ali...nijedan nema "ono nesto"...Neki su mi blize nego ikada,a ja ih udaljavam od sebe.Svi su tu,samo je onaj koji mi je najpotrebniji daleko.

Ne znam ni sama sta hocu.Obecala sam sebi da cu ga zaboraviti,ali ne zelim da zauvek nestane iz moga zivota.Previse mi znaci da bih ga potpuno izbrisala iz secanja.On je i dalje onaj koji me cini srecnom iako je daleko.Nismo se culi vec vise od mesec dana.Ne javlja se...Nema veze...Njegov osmeh me i dalje greje(ili samo uspomena na njega kad vec on nije tu).

Najzad sam odlucila da nastavim bez njega.Ne mogu vise da cekam i nadam se nemogucem.Mozda cu ga videti u decembru i to ce samo pogorsati stvari,a mozda...Ne,bolje da ne mislim o tome.

Neka bude sta ce biti.Da bezim od sudbine ne mogu i necu.

Ja za sada trazim zaborav,ali samo jedna njegova rec moze sve da pormeni.Na njemu ostaje da odluci,hoce li umeti da ceni moja osecanja ili ne.

Ipak ce moj Nasmejani uvek imati posebno mesto u ovom ludom srcu...zasluzio on to ili ne...

Balaseviceva pesma iz koje sam "pozajmila" stih za naslov nema nikakve veze sa ovim postom,ali je prelepa pa sam morala i nju da dodam :)