Недеља, Октобар 18, 2009
Suze i neciji osmeh
Ona stoji na terasi.Duga,smedja kosa zaklanja joj lice ali je suza u oku ipak primetna.
Misli joj lutaju i po ko zna koji put dolaze do njegovog lika.
Pred sobom moze da vidi nestasnu kosu koja leti u svim pravcima,usne koje oblikuju najlepsi osmeh koji je u zivotu videla…Zastaje joj dah od pomisli na njegove nemirne oci.Te oci koje joj ne daju da zaspi.
Sve sto je ikada zelela,sve ono o cemu je oduvek sanjala nestalo je u trenu.U onom nestvarnom trenutku kada ga je pogledala u oci ludo se zaljubila u njih…a ne zna cak ni koje su boje.Stalno se gubi u njegovom pogledu. Ne razlikuje vise boje,oblike…
Napolju postaje hladno.Ona zatvara oci i kao da oseca njegov topao,nezan dodir. Okrenula bi se ali plasi je to sto iza nje nece biti nikoga.Zeli da jos trenutak laze sabe da je on tu.A negde duboko u srcu,ispod svih oziljaka i uspomena,stoji to da vise nikad nece biti u njegovom snaznom zagrljaju.Ali koza pamti…I pamtice zauvek njegove grube,a istovremeno tako meke dlanove…Krupne suze kvase joj kosu.
U daljini se odjednom cuje zvuk nekog motora.To kao da je budi iz sna.Naglo se okrece,grubo brisuci suze i ulazi u sobu zalupivsi vrata.Carolija je nestala.Ljuta je na sebe sto je dozvolila da se opet rasplace.
“Zaboravicu te!”-prkosno govori iako zna da je on ne moze cuti.
Od kako je otisla od njega sve je tako bezlicno…Grad u kome je provela najlepse trenutke u zivotu sada je tako hladan.Ulice su za nju puste jer nema njega da tuda prodje.
On negde daleko zivi svoj zivot kao da u njemu ona nikad nije ni postojala.Smeje se,pije,uziva u svemu…zavodi neku drugu…
Nije vazno koliko je vremena proslo dok je stajala nepomicno.Mozda sekund-dva,mozda sat…a onda je u ogledalu videla meseceve zrake koje nije ni primecivala dok je bila napolju.
Istog trena su sve misli nestale,sve sem jedne:“Da li je on video kako je nebo nocas velicanstveno?”
Suze polako klize niz obraze…
Nikad nisam volela da pisem.Nisam ni umela...Onda sam se zaljubila u njega i napisala ovaj tekst.On mi je pomogao da razumem i sebe i druge.
Hvala mu za to.
P.S.Negde u ovoj pesmi krije se ON.
On se krije u pesmi, a ja se pitam gde je on u stvarnosti. Jer kad se pesma otpeva ostaje izgleda samo suza na obrazu.
sanjarenja,
ako ti kazes da umem...poverovacu ti :)
boki,
u stvarnosti on je daleko,sa nekom drugom.
Meni ostaje ta suza i vera u ljubav.On me je naucio da verujem.
sanjarenja,
hvala ti puno!Mnogo mi znaci.
Možemo promeniti objekt ljubavi, ali je bitno da verujemo u ljubav, i ona može ponovo doći, drugačija, ali nekad i lepša od one zbog koje smo patili. Svaka ljubav donosi pouku koju treba poneti da bismo manje grešaka kasnije činili.
Ja izgleda ne umem da ucim na greskama.Svaki put one su sve vece i vece...
Samo ti se čini...učila si pogrešne lekcije...ali i to nekad treba uraditi.
Nadam se da je tako.
Polako,naucicu da ucim(ako mogu tako da se izrazim).
...dobro si se izrazila...uči da učiš...te se lekcije u ljubavi "isplate"
Sad se sećam tvog bloga, takava je bila i moja tema :)
Svidja mi se, posebno pesme koje biraš :)
Ništa nije lepo kao mesečina, a srećan je svako ko ume da je zapazi :)
Pozdrav
Mozda cu ovih dana malo preterati s Balasevicevim pesmama ali stvarno su genijalne.
Hvala ti na tako lepom opisu mesecine :)
sanjarenja,
ljubav se sama po sebi isplati.
