Месечина хоће ледено срце.
Eх, како је чудан овај живот... Кажу да нема случајности, а ја се томе не противим. Нема.
Али, ето...некад се деси да "судбина" [не она велика која нам одређује хоће ли постојати сутра, већ она малецка, која нам пут посипа трњем и звездицама, у зависности од тога јесмо ли се осмехивали довољно искрено да би нешто лепо заслужили] уплете своје прсте, а нама заплете осећања, жеље и страсти да више не знамо зашто стојимо ту где смо, уместо да јуримо у сусрет некој другој невољи...
Много сам неразумљива вечерас. Ко ме буде разумео схватиће :))
Прошло вече је било заиста чудно, то је ваљда и разлог ове данашње збуњености...Неко ми је ужасно недостајао, па сам том некоме то и рекла, а онда ми је у истом трену стигла порука "Недостајеш.", али од друге особе. Шта ћемо сад? Убрзо се јавља и онај први, да кажемо онај мој, али некако нисам сигурна да могу прогутати силне километре.
И опет бирам даљину. Лоше навике не треба мењати, је л'? А, опростите, то беше за оне добре...Ха! Опет сам све помешала.
Сутра сламам једно срце. Што да не? И моје су ломили...А опет некако радије бих ја још један круг него да некоме урадим нешто што знам колико боли.
Месечина се управо овако осећа, само што је прекасно схватила да се налази поред ватре.
