Za sreću treba malo.
Letim!
Nije od vina, ni od ljubavi, snova...
Jednostavno, neću sebi da dozvolim tugu.
Polako sam osetila da mi se vraća prošlogodišnja jesen, ali NE, nisam više ona ista. Nijedan dan nije za bacanje.
Zato gutam još jedno razočaranje, sve gorko ostavljam za sobom i puštam sebe da živim, dišem punim plućima i možda...možda...volim.
Da, letim! I znam da ne mogu da se razbijem kao pre.
Sreća je tako čudna stvar. Kako su male stvari postale preko noći velike, kako su snovi dobili boju, a stvarnost svetlucavu kišu umesto one sive, jesenje.
Da li ste nekad imali osećaj da nekome značite mnogo, da imate neku posebnu moć nad tom osobom? Da jednostavno sve to znate, i ne treba vam nikakav dokaz jer ste sigurni u to nešto bez nekog opipljivog razloga.
Neko mi mnogo znači. Nenormalno mnogo. Taj neko se trudi da postane bolji čovek. Zbog mene, možda.
Sad mi još samo treba snage i volje da tog istog njega držim što dalje od sebe. Ali ne dalje srca :)
Sutra je novi dan za to, večeras letim.
Nije to od sunca,
ni prozračnih oblaka u jesen.
Nije ni od vina i jesenje kiše.
To je samo od vrelog srca,
od blistave želje...da na tren
nekog volim za nijansu toplije i više.
