Уторак, Октобар 12, 2010
Никад више. Понекад.
Још једна носталгична јесен пролази. Нема чекања.
Јурим кроз време, остављајући за собом снове и успомене.
Нећу да се окренем!
Осмех, загрљај и додир руке, понека нежна реч и тужан поглед, онако...у пролазу.
Тишина. Мрак.
Нећу да се пробудим!
Ледене руке, одраз у огледалу и лаж.
Понека истина.
Не, нећу да верујем!
Сунце маше кроз сиве облаке.
Ново јутро. Мало наде и лепршаво треперење среће.
А напољу јесен...
Мало ветра, тек да задрхтим и сетим се.
Понекад.
sećaj se...
ali ne zaboravljaj da ispred tebe ima još puno staza koje tvoje korake očekuju, oblaka za tvoje snove, kočija za tvoje srce...
Prijatno!
Па да ме опет понекад пресретне
та јесен и пролеће
па да ме
врати
да ме окрене
на трен
ко лептир затрепери
и ветар
и дим
низ реку што плови
тај мали немир
под кораком
и поглед стане
у људе
у очи те
да нађе осмех
и речи
р а з у м е м т е....
Поздрав, баш лепо инспиришеш
Pođi, ali samo polako. I samo tamo kuda te srce vodi. Nemoj ga ostaviti...
Domacica je sve jako lepo rekla. Jos puno radosti, ljubavi, sunca, proleca je ispred tebe. Naravno, bice tu ponekad i poneka senka, ali i to zivot. Saljem ti veliki poljubac!
Dodjes mi i dodjem ti
samo na tren u snovima,
isprepletanim nitima
proslog vremena,
prohujalim danima
srece i osmeha
na jednom licu negde u senci.
Poz :)))
Ponekad, samo ponekad
mislim da je san java
da je noć jutro
da je svetlo zvezda
da je rosa, a ne suza
ponekad, samo ponekad
pomislim da si ovde
i da nikad nećeš otići...
Неплачем, можда сам превише касно схватила да срце не треба остављати...
Поздрав :)
Несаница, баш тако, негде у сенци... :)
Лепи стихови. Поззз :*
