Kad čekanje ubija

    Baš mi je lepo počeo dan. Padala je kiša, ali meni to nije smetalo. Morala sam u grad (i to peške kao i uvek) pa sam i pokisla, ali sam i dalje bila odlično raspoložena.

    Danas nam je počela olimpijada maternjih jezika, a trebalo je i ja da recitujem na otvaranju. Treme za divno čudo nije bilo pa kad su me zamolili i da "vodim" program prihvatila sam. Ništa strašno, pomislih. I nije bilo strašno. Samo što sam ja na samo meni poznat način uspela da još jednom upropastim sebe.
Prepuna sala, sve važni ljudi pa još i društvo iz škole. Sve je bilo ok dok nisam počela.

"Čekaj me i ja ću sigurno doći...samo me čekaj dugo..."

    Ne, nisam nigde pogrešila (bar mislim da nisam). Samo mi je palo nešto na pamet i izbrisalo sve. Nemam pojma kako sam uspela da se iz svega izvučem. Nisam znala ni kako se zovem, došlo mi je da pobegnem. On me neće čekati ni danas ni sutra...nikad...
Ipak sam odrecitovala, smirila se...ali to mi je bilo dovoljno da poželim da ga nikad nisam ni upoznala. Uzalud sve. Ništa nema smisla. Možda sam i upoznala bolje od njega. I lepše i pametnije. Svi su skoro savršeni, ali imaju jednu manu. Nisu kao on.
Koja sam ja budala! Nisam pametna kako sam se tako za*ebala. Više ne želim da se sećam. Svakim danom sve više boli. Ne treba mi to, ali ne umem da prebolim. Šta da radim kad mozak ne bira čega će se sećati a čega ne? Ostaje mi samo da čekam. Ko zna, možda će mi jednoga dana nebo dati priliku da mu kažem bar zbogom kad već nije moglo bolje.

Pokloniću nebo...nekome...nekada :)

 
Heeeej ljudi, evo opet mene :)) Nikako da me se rešite :P
Bili ste u pravu - više ne smem ni da pogledam ono što sam u prethodnom postu napisala (mada znam svoje razloge i ne povlačim nijednu reč). Neću ništa da izbrišem zato što se ama baš ništa nije promenilo. I dalje sam loše raspoložena, ljuta na sebe i druge, ali...ma šta mi sve to vredi? E, od danas ću drugačije. Osmeh i idemo dalje šta god da se desi. Dobro, znam da sam to već 100 puta rekla, al' sad to stvarno i mislim. Imam sasvim dovoljno vremena za ono što neki zovu život. Baš me briga što me iza ćoška ne čeka princ na belom konju i što mi svet nije roze (kad bolje razmislim - ja i ne volim roze boju :P).
Nešto se ne radujem proleću, al' kad ne umem da menjam godišnja doba ostaje mi samo da se prilagodim i uživam koliko mogu. A znam da mogu :)
Bez snova, bez zaljubljivanja i nekih velikih očekivanja. Ne mogu da menjam svet, ni ljude oko sebe. Ali mogu polako da menjam ovu tvrdoglavu glavu koju imam i to mi je sasvim dovoljno. Da se ne lažemo - život je nepravedan i velike su šanse da će biti još mnogo razočaranja, izdaje, suza...al' je ipak i lep. Ne znam šta me čeka i možda umirem od isčekivanja....pa baš u tome i jeste draž, zar ne? 

Može se i ovako, je l' da? :)

Јебига.

По први пут не знам како да почнем. Не знам тачно ни шта хоћу да кажем. Можда би било довољно да напишем "Збогом".

Ипак имам потребу да напишем све што ми пада на памет и тако се спасем свега (а знам да је велика лаж да писање ослобађа и помаже. мени сигурно не).

Сви ваљда имамо оне тренутке кад нам се просто деси туга. Без разлога, можда. Чешће је ипак с разлогом. Да не набрајам сад...И тако сваки дан пролази, лажем себе да верујем у боље сутра као и сви други. Што да не? Па то бар не боли...Или можда боли? Ко ће то знати...

Ако већ хоћу бар негде да будем искрена онда идем до краја. Мрзим пролеће. И птице. И сунце. И срећу која пролази и оставља нас тек тако...

Волела бих да могу овај живот да поклоним некоме и нестанем. Ионако немам због чега да живим. За кога да се борим? За себе? А где сам ког ђавола ја? Нема ме...Кад се погледам у огледало видим само неку глупачу која се смеје, а осећа да јој се свет руши.

Ето тако је било и данас. Сасвим обичан дан. Сасвим обична ја. А онда сам "пукла". И све је отишло у... Е кад мени лоше крене онда то изгледа овако: имала сам припреме за неки фестивал позоришта. Представа је очајна, Ал' тек смо почели па то и није тако страшно. Једва сам чекала да побегнем оданде. Сваки секунд и сваки делић снаге потрошила сам трудећи се да не заплачем. Онда сам кренула кући. Успут сам срела другарицу. Ја сва уплакана, а она ни не примећује. Прича ми нешто о себи. И сад се питам: "Зар умем ја тако добро да се претварам?" Заборавих да додам: мрзим ту моју "особину". Прође и то...Хтела сам да уђем у цркву и запалим свећу за нечије здравље. Бар нешто добро данас да урадим, помислих. Било је затворено. Добро...дешава се...

И тако...идем даље..."Сутра је нов дан". Па шта? Опет ћу у кревет да одем насмејана. Исто ћу и да се пробудим. Јастuк само знаће зашто је мокар.

Ето толико од мене. Доста је било. Нећу више никоме да досађујем својим глупостима. Свако има своје проблеме, а моји су можда превише мали да би некога занимали. Хвала вам свима што сте били ту. Значило је.Ко зна, можда и навратим понекад...Једно је сигурно - недостајаћете.

И можда сам само патетична и незрела клинка. Искрено - брига ме.

 

Не, мени небо неће бити дом. Ја не умем да се кајем.

 

П.С. Свима се извињавам због наслова. Одувек ми је то био највећи проблем. Рекли сте да се он обично сам појави кад се још једном прочита написано. Овога пута нисам требала ништа поново да прочитам.Требало је само да помислим на задњих пар сати. Извините још једном.

Жеља

    Данас имам само једну жељу:
да у себи увек нађем снаге и одлучности да бих могла да идем даље шта год се догодило...
Знам, требаће ми.

 

Коме још треба и наслов? :))

Промена - то је оно што мени треба. Никако себе да покренем....и говорим да овако више не иде и опет ништа...стално ме нешто спречи, нека глупост, а онда ми паде на памет да то ја самој себи у инат радим. Тврдоглава сам јако и то ми уопште не помаже. А још се и брзо изнервирам па испадне све и свашта...Ок, радим на томе да све то исправим :)))

Све и даље иде на горе, али доста је било чекања. Не требају ми боља времена да бих била срећнија. Не треба ми пролеће за лепше дане. Треба ми само осмех

Ма ко још броји поразе...

Осмех имам. Осећања имам. Пријатеље имам. (Бихепи, Хепинес знате колико сте посебне :) чувам вас ту, у <3 )
Имам и успомене. Још увек боле, али...чувам их...требају ми више од свега...
Немам појма шта ми је данас. Одједном сам насмејана, срећна...а овога пута не дам да овај осећај оде.

Само још нешто треба споменути. Данас је тачно 6 месеци од како сам га задњи пут видела. Заборавила нисам. Осећања су све јача и није ми жао...боље му је без мене у то сам уверена, а ако је тако онда је и мени боље.

Црвена Јабука, лепо време...мени је то сасвим довољно за "савршен дан" :)

 

И један савршен стих "све што ми је остало у сузу се претворило..."

Ово се не зове туга.

Читам књигу у којој се стално појављује мисао "Ако сад почнем да плачем, никад нећу престати".
И мени се плаче понекад (у задње време то је увек, ал' нећу сад о томе). Тачније нећу више уопште да се жалим. Чему то? Лепо каже она песма "Ни Бог ни вино не могу баш све, увек ће бити онако како је, неком ће сузе неком бисери..." и тако је увек...
Ништа ми није како треба. Па шта? Нисам ја бирала...
Дакле, нема жаљења.
Још 3 године да издржим, а после нек' дође и потоп. 
Ако све буде како треба - правни факултет. Где, не знам. Само да је далеко од Румуније.
И не пада ми на памет да ми родитељи финансирају студије. Родитељи које као да више и не познајем. Не треба ми ни цент од њих, па могу и да гладујем. 
Просто не могу да верујем да моји вршњаци очекују да им мама и тата купују кола за 18., стан за 22. рођендан...Можда сам ја ту само глупа, завезана или како већ...али мени  је то НЕНОРМАЛНО. Ја хоћу да све што имам буде МОЈЕ и тачка.
Е, да, заборавих да споменем да ми је мука од "пријатеља" који се на улици ни не јављају, рођака који увек оговарају и пљују, а после (кад им нешто затреба наравно) долазе на кафу и колаче (као што су данас сви долетели). А има и оних који забораве да су ти пријатељи и избришу те тек тако. Ваљда сам све то и заслужила.
Схватила сам да нисам способна да се глупо смешим и изигравам оно што сви хоће да виде. За џабе - не, хвала.
За адвоката треба бити и лицемеран, ал' то се бар плаћа. Да се не лажемо, мени је новац битан. Од љубави се не живи.
Можда све ово нисте очекивали од оне заљубљене месечине, али и то сам ја и не волим да се претварам.
Данас сам љута. Данас сам разочарана. Данас нисам имала кад ни да се расплачем. Данас не могу да се смејем.
За срећу ми тако мало треба...и умем да ценим оно што имам. Трудим се.
Али не данас.

Вратила се

Јао баш је доста времена прошло од задњег поста...а таман сам се била навикла на блог :)
Али сад сам ту да вас опет "давим" и нећете ме се лако решити.
Много се тога издешавало од како сам престала да пишем па сад не знам одакле да почнем....
Сви вероватно знате да је пре пар дана био Свети Сава. То је био велики дан за мене у сваком случају. Нећу да будем лажно скромна. У нашој темишварској опери, на Светосавском балу, ја сам рецитовала (тј. то је више било причање, претварање песме у причу, моју причу). Дуга, свечана хаљина, фризура и шминка, па онда накит...(то ништа не личи на мене, али је на сцени добро изгледало :)) ).
Било је одлично. Снашла сам се боље него што сам очекивала и то ме много радује. Показала сам свима да се нисам случајно тамо нашла. Добила сам много позитивних критика, а  самопоуздање ми је порасло.
Не, нисам се уобразила. Само ми је пријало да, за промену, будем у центру пажње.
Сад знам да могу много тога да урадим само ако верујем у себе.
Треме пред наступ није било и то је за мене огроман успех :) Покушаћу да нађем и неке слике и поделим их са вама. 
Наравно, није та срећа могла дуго да потраје...вече је било права катастрофа, али је бар оно што је од мене зависило добро испало.
Најбоље је лоше да заборавим. Памтићу само оно што је лепо било...само што мени ништа не може да потраје...дефинитивно.
Опет су ме разочарали.
А они који би умели да утеше, подрже, далеко су. Лепо, нема шта...
Нећу сад о томе. Мора се даље...
Открила сам (на своје вееелико изненађење) да је много лакше писати на папиру. Сад се трудим да задржим ту навику и кад ми компјутер проради.
Доста блебетања за данас :)))

Све вас пуно поздрављам и љубим. Баш сте ми недостајали.

П.С. Узмите мало чоколаде да се засладите :)
Ја тако најлакше преживљавам тешке дане.

 

Или вам се можда више свиђа ова варијанта?

 

 

 

Ne umem da smislim naslov

E sad...kako poceti...rekla sam da necu biti tu neko vreme, a sad vec opet pisem...pa dobro, ovo je stvarno izuzetak. Za par dana se vracam u Rumuniju, a tamo mi kompjuter ne radi (mozda zvuci glupo, ali stvarno mi je drago zbog toga) sto znaci da me opet nece biti.
Po prvi put mislim da ce mi nedostajati Novi Sad. Nikad ga nisam volela, a znam da ce mi nedostajati vise od svega. Futoski put koji za mene ima posebno znacenje, pa Mileticev spomenik, Dunavski park....Zmaj Jovina Gimnazija (opet to posebno znacenje)...Dunav, Petrovaradninska tvrdjava, most (mogla bih sad o bombardovanju do sutra, al' bolje da se uzdrzim. Samo da Srbija ne udje u NATO...) Pocinjem i ja s politikom. Bolje je da cutim :))) Svi ce da se krste ako pocnem s onim mojim "za kralja i otadzbinu" stavom(dobro, ne bas za kralja. covek ne zna ni da bekne na srpskom kako treba. sramota).
Ok, bez politike...gde sam ono stala? E, da, stigla sam kod "nedostajanja". Dzabe spominjem ulice spomenike i sl. kad svi znamo da ljudi najvise fale. Navikla sam odavno na to. Dobro, ne bas "navikla", al' kad se mora...
Sad moram i Karlovce da spomenem (gde bas njih da zaboravim :)) )
Isla sam dva puta ( kako ja da se uzdrzim, ma nije za mene pametno razmisljanje...eh, kad vidim da ce nesto samo pogorsati stvari, e onda bas to uradim. u inat...sebi). I naravno da nisam Njega videla. Tako je najbolje, to znam. Jaooo sto lepo umem da lazem..kao nije me briga, a dala bih sve za "pogleda njegovog tren".
Idemo dalje...samo napred, pa kroz zid. To najbolje umem. A ipak se jos ponekad okrenem...stanem pa gledam sve ono sto je bilo...Njega vidim kako se udaljava...(a nije on bio taj koji odlazi. ma nebitno...)
E bas sam luda :)))))) Usla sam na blog samo zbog nekih stihova, a vidite sta sam sve napisala. Citav roman :)
Evo zbog cega je ovaj post napisan :D

umornim ocima
tvoj osmeh vraca sjaj
i mesecinu
u januarskim nocima
tvoja trsava kosa mirise na maj
vracajuci toplinu
onih dalekih noci

dok grubim dlanovima
dodirujes mi lice
ja odjednom shvatam sta je neznost
i oprastam ti sve
jer nikad nisi znao
koliko bole sitnice
kad se iskreno voli
naucio si me da verujem
u ljubav i snove
ali si zaboravio jedno
nisi mi rekao kako srce da te preboli

tuge prolaze...
a meni je svejedno
da li se smejem ili placem
prokleto je isto sve
i dalje teku suze
samo zbog tebe

nema veze, ostavi me i ti sad
bar si bio tu na tren
nesavrsen i nestvarno drag

idi...ponovo budi njen
prezivecu ja i ovaj pad
ostace samo na srcu trag


Ispiraciju pronadjoh na blogu Krila andjela. Hvala, Andjele :)

Trebalo je za kraj da napisem nesto posebno, al' ne znam sta...tako da...klasika :))))
Nadam se da cemo se i u buducnosti "citati". Sve najbolje u Novoj opet vam zeli mesecina. Neka ovo bude za onu "nasu"(uuu al smo mi privilegovan narod :))))) cak dva doceka :) )
I umalo da zaboravim:
Srecan Bozic! Hristos se rodi!

Нека моја размишљања :)

Ових дана сам јако чудна...себи највише...

Стижу празници...искрено, не волим их. Тј. волим, али кад нема оне презничне атмосфере у породици џабе сви лепи обичаји...А тако бих волела да имам један Божић, један једини...у миру...ал' кад се не може...

Да бар одем у Србију на пар дана, видим оца, рођаке, пријатеље... Разумем ја да ће то бити тешко изводљиво. По обичају чекају ме безобразни цариници, смрзавање у возу без грејања и светла... Као да смо у 15. веку. Кондуктери умеју да се нашале "ко за време санкција"...а не могу сама да путујем па мора и мама са мном. Жао ми је што јој стварам додатне проблеме. Кад се само сетим...целог живота тако путујемо. Чак и за време бомбардовања. Ех...прође и то...

Опет сам кренула у неке мрачне теме...а ушла сам на блог само да напишем да сам СРЕЋНА. Онако...без разлога :)

У ствари, постоји разлог. Код нас у Темишвару сваке године се одржава Светосавски Бал. У Опери. Добила сам дивну песму да рецитујем и већ ме убија трема. Биће ту за мене доста посла, спремања.  Остали учесници су већ одавно навикли на овакве ствари (да не спомињем колико су талентовани за глуму), а мени је ово први пут. Али верујем у себе. И драго ми је што могу нешто ново да научим.

Још један разлог за срећу - волим зиму. Уживам у дугим шетњама иако могу да сломијем врат на овом леду :)) Ови "наши" баш неће да чисте...Европски стандарди...

Ма нема везе :) 

Иначе не слушам народњаке, ал' ових дана баш ми леже...Још да сам у Срему...па да разбијам чаше :)))

П.С. Поносна сам на моје црне очи :)

 

Све је ок...

Сама...то је све што ми пада на памет...

Нисам чак ни тужна...ни љута...ни разочарана...

Да ли је нормално то што се у својој кући осећам као странац? Да ли је нормално то што једва чекам да одем далеко од свих и да се више никад не вратим? Да ли је нормално то што...не знам где ми је место...? Ко да је све то битно...а битно је само што не желим то себи да признам.

Тата недостајеш ми...зашто све мора овако да буде? Волим те...немој то да заборавиш...

 

Где нестаде глупи оптимизам? Бар ми је срце остало...

 

Сама...

:)

 Ето, најзад сам пронашла своје место...

Први воз је већ одавно прошао...и други, трећи...Тако већ дуго, дуго возови пролазе, а ја сам и даље ту...и не пада ми на памет да се померим. Још увек.

Нека пролазе...ја сам и даље жива...смејем се, плачем...волим...

и чекам...

..

Вечерас ми речи фале...али осмех је присутан :))

Велики поздрав од месечине која уме и да се радује, а не само да пати...за Њим...

Ти умеш на тако посебан начин да недостајеш срцу мом

Пре пар недеља мислила сам да више нећу писати дуго, дуго. Није било тако. А онда сам одједном пронашла мало снаге и одлучила да преболим. Све је мање болела успомена. Помирила сам се са тим да ниси мој, да волиш другу... Није више толико болело.

Данас сам се уверила да сам још једном погрешила. Недостаје ми више него икада твој осмех, боли све јаче... Недостајеш ми ти. 

Знам, досадна сам већ с овим...Кад ћу већ једном да схватим да ово и није тако страшно?

А ти и даље недостајеш...за све што прошло је...за све што долази...недостајеш...

Неко време зло...или сам то можда ја

Добро сам. Или бар себе убеђујем у то...Најлакше је лагати себе. То је и најгоре. На жалост...

Ову недељу су обележили испити. Behappy је о томе већ причала. А ја негде ван света...

Учила сам, трудила се...оцене су то потврдиле. Све је лепо, ма савршено...

Наравно да моји нису уопште задовољни. Перфекциониста сам. Трудим се да будем одговорна, оцене су ми одличне, не пијем, не пушим, немам неко лоше друштво...али сам ипак најгора ћерка.  Она најгора. Највећи проблем за моју мајку. И опет се трудим, и опет није добро.

Извини мама што нисам савршена. Стварно ми је жао.

Знам да се не може угодити свима. Не вреди ни покушати. Људи су такви - када помажеш и дајеш све од себе они узму...и траже још. Ја не могу више. Доста ми је лажних другарица и претварања. Идем из грешке у грешку. Ја сам вештица у овој причи зато што нећу да будем као сви остали. Понекад се изнервирам, кажем свашта и повредим чак и оне који то не заслужују. Увек некако успем све да упропастим.

И опет...опростите сви што нисам савршена...што не умем да ћутим као и сви остали...  

Љубав да не спомињем. Још је рано за то. Глупа утеха...

Сви га спомињу...случајно. Ја ћутим.

Разочарала сам и саму себе. Други ми грешке опростити неће. Знам то. Да бар самој себи да опростим то што нисам савршена...

Док године клизе низ образе...

А ово је тек почетак. Лепо...

Уз осмех и веру у себе коју сам већ изгубила...идем даље... Мало оптимизма не може да шкоди. Понављам себи...добро сам.

Чекај ме

 Треба ми нешто. Треба ми НЕКО. Или бар неки знак да знам....да ми живот неће проћи узалуд...спремна сам да дајем, да волим, али хоћу и нешто од тога да ми се врати. Тражим ли превише?

Шта ме чека на крају није ни важно. Само да не станем на пола пута...

Треба ми љубав... за њу увек имам снаге... 

И сад још остаје питање...где ја то грешим? Дај Боже да сама то схватим.

Касно је

Никад горе није било. Нисам плакала. Смејала сам се, играла, уживала (како је то глупа реч кад се неко осећа као ја сада).

Неке су ме песме толико погодиле. Ужичко коло...играла сам га последњи пут...а он ме је научио...обећала сам себи да никада више....задњи пут...само за њега...

Он наравно нема појма... а што би га и интересовало...

Понекад се питам како успевам да одглумим сву ту срећу...

Ма доста је било свега. Ја нисам жива. Ни не желим да будем.

Опростите због ових набацаних речи...ни мени немају никаквог смисла...али морала сам... Не знам да ли ћу наставити да пишем. Нема више снаге у мени.

 

А он, он нека опрости што га толико...