Понедељак, Март 15, 2010
Јебига.
По први пут не знам како да почнем. Не знам тачно ни шта хоћу да кажем. Можда би било довољно да напишем "Збогом".
Ипак имам потребу да напишем све што ми пада на памет и тако се спасем свега (а знам да је велика лаж да писање ослобађа и помаже. мени сигурно не).
Сви ваљда имамо оне тренутке кад нам се просто деси туга. Без разлога, можда. Чешће је ипак с разлогом. Да не набрајам сад...И тако сваки дан пролази, лажем себе да верујем у боље сутра као и сви други. Што да не? Па то бар не боли...Или можда боли? Ко ће то знати...
Ако већ хоћу бар негде да будем искрена онда идем до краја. Мрзим пролеће. И птице. И сунце. И срећу која пролази и оставља нас тек тако...
Волела бих да могу овај живот да поклоним некоме и нестанем. Ионако немам због чега да живим. За кога да се борим? За себе? А где сам ког ђавола ја? Нема ме...Кад се погледам у огледало видим само неку глупачу која се смеје, а осећа да јој се свет руши.
Ето тако је било и данас. Сасвим обичан дан. Сасвим обична ја. А онда сам "пукла". И све је отишло у... Е кад мени лоше крене онда то изгледа овако: имала сам припреме за неки фестивал позоришта. Представа је очајна, Ал' тек смо почели па то и није тако страшно. Једва сам чекала да побегнем оданде. Сваки секунд и сваки делић снаге потрошила сам трудећи се да не заплачем. Онда сам кренула кући. Успут сам срела другарицу. Ја сва уплакана, а она ни не примећује. Прича ми нешто о себи. И сад се питам: "Зар умем ја тако добро да се претварам?" Заборавих да додам: мрзим ту моју "особину". Прође и то...Хтела сам да уђем у цркву и запалим свећу за нечије здравље. Бар нешто добро данас да урадим, помислих. Било је затворено. Добро...дешава се...
И тако...идем даље..."Сутра је нов дан". Па шта? Опет ћу у кревет да одем насмејана. Исто ћу и да се пробудим. Јастuк само знаће зашто је мокар.
Ето толико од мене. Доста је било. Нећу више никоме да досађујем својим глупостима. Свако има своје проблеме, а моји су можда превише мали да би некога занимали. Хвала вам свима што сте били ту. Значило је.Ко зна, можда и навратим понекад...Једно је сигурно - недостајаћете.
И можда сам само патетична и незрела клинка. Искрено - брига ме.
Не, мени небо неће бити дом. Ја не умем да се кајем.
П.С. Свима се извињавам због наслова. Одувек ми је то био највећи проблем. Рекли сте да се он обично сам појави кад се још једном прочита написано. Овога пута нисам требала ништа поново да прочитам.Требало је само да помислим на задњих пар сати. Извините још једном.
Када те "Стрефе" те жуте минуте, дођи и причај! Ја сам увек ту. И немој да се правиш да ти није ништа, зато што ја то видим.
Сви имају своје лоше дане. Не брини, није све тако црно, као што ти видиш.
:*
I naprosto se tuga desi... Desava se to nama svima, ponekad. Nije dobro, ali desava se. Strasno je kada nemas sa kim to da podelis, kada ti ostaje samo jastuk, a jastuk uvek ostaje samo jastuk. Ti nisi sama, tu smo mi, tvoja behappy, tvoji prijatelji sa bloga, tu sam ja. Mi mislimo na tebe. Nije sve tako crno, kao sto behappy rece, i samo da znas: i od goreg ima gore. Zelim ti svu srecu ovog sveta malena. Veliki zagrljaj i jos veci poljubac.
:)
evo ti osmeh
i da mogu da posaljem snagu, ja bih :) ovako ti je samo - kazem ...
ne brini. prolazi sve, i ako sad ne verujes u to. i imas mnogo razloga da se smejes i zivis sutra.
a evo ti i CMOK :*
Ni naslov ni danačnje tvoje pisanje neće te umanjiti.Ti si hrabra i dovitljiva izvlačiš se sigurno iz trenutnog stanja..Pozdrav
Ma biće sve ok. Dodje tako neki dan kad nam pukne film i svega nam je dosta. Ispavaj se i sutra će već biti bolje :*
Dva meseca od kako nisam pisala. Odprilike. Ne mogu i ne znam da li imam o cemu da pisem i pricam. Boli, ali ne samo tebe i mene vec i one oko nas. Znam kako je.. ne zato sto sam se tako osecala, nego zato sto se i dalje tako osecam. Zapravo i ne znam sta osecam, jer je sve tako konfuzno. I ne znam kako da te utesim, zato sto ne znam kako sebe da utesim.. ali iskreno se nadam da ce biti bolje. Iskreno se nadam da ce sreca pronaci put i do nasih vrata i da ce se usuditi da pokuca, i ne mora da nam se baci u zagrljaj, samo nek nam da sansu...
Da li je kriza prošla??:)
Pročiće...uvek prodje...
Pozz
Ovo je pretesko za tvoje godine. Onaj deo da nemas za sta da zivis, sledeci put razmisli pre nego sto to napises. Nema toga! :-) Drugo, svakom od nas dodje da se smorimo, sa razlogom ili bez. To je normalno. To nas cini ljudima. Kada bi svi bili stalno srecni i nasmejani to ne bi nikako valjalo. Bilo bi dosadno, monotono. Moj savet ti je da radis nesto da ti prodje taj glupi osecaj a onda nastavis kao da se nista nije desilo, jer i nije! Bar ne toliko strasno da napises sve ovo. Ako je ljubav u pitanju, pogledaj to sa vedrije strane i urazumi se, ako je nesto drugo ne moze biti toliko strasno :-) Sledeci post da ti bude pozitivan, ok? :-)
Malena, cvetiu ovoga bloga nedozvoli tuzi da ranjava to lepo lice. Sve bude i prođe. Za neku godinu smejaćeš se problemima koje sada preživljavaš, jer istina je da život nije lak i sa vremenom koje dolazi nosi nam sve veća iskušenja. Ne posustaj na samom početku i ne sumnjaj u sebe, jer ti si jaka, inteligentna i osećajna osoba. Svet je tvoj, samo otvori te tvoje lepe oke, obriši suzice i bori se za sebe!
Sad ću da izgrdim tatu što ga nema kad si tužna, da znaš! Iz ovih stopa!
Sanjarenja, pa nisu ni oni najbliži nikad tu kad najviše treba. Mnogi govore "uvek biću tu", ali nisu. Prazne reči, a ja sam navikla da budem sama i kad mi je očajnički potreban samo stisak ruke i topli zagrljaj. Nema nikoga.
Svima moram da zahvalim što ste mi pružili podršku svojim komentarima. Divni ste!
Zato nađi onu staru lepu priču o značaju prijateljica. Znaš na koju mislim?
Sanjarenja, par stvari mi pada na pamet, ali bojim se da ne znam na šta misliš...
Već sam ga dala na blogu, pa ću ti dati kao komentar, malo podugačak:
Mlada žena je sela na fotelju jednog vrelog dana, pijući ledeni čaj. Došla je u posetu svojoj majci. Dok su pričale o životu, o braku, o odgovornostima u životu i obavezama zrelih ljudi, majka je zamišljeno prodrmala kockice leda u čaši i onda jasno i trezveno pogledala svoju ćerku.
''Nemoj zaboraviti svoje prijateljice”, rekla je “One će ti biti sve važnije, kako budeš postajala starija. Koliko god budeš volela svog muža, koliko god budeš volela svoju decu, one će ti biti potrebne. Seti se da povremeno odeš negde sa njima, da radiš nešto s njima. I zapamti da tvoje prijateljice nisu samo prijateljice, one su tvoje sestre, tvoje kćeri i ostale tvoje rođake. Biće ti potrebne druge žene. ženama su uvek potrebne druge žene.”
”Kakav savet”', pomislila je mlada žena. Pa upravo sam se venčala! Zar nisam zakoračila u svet parova? Ja sam udata žena, odrasla, nisam mlada devojka kojoj su potrebne
prijateljice! Moj muž i porodica koju ćemo stvoriti biće sve što mi je potrebno da moj život učinim smislenim.
Ali ipak i nesvesna toga, ona je poslušala svoju majku; nastavila je da održava veze sa svojim prijateljicama i tako sve više.. Kako su godine prolazile, ona je polako shvatala koliko je njena mama znala o čemu je govorila. I kako vreme i priroda stvaraju promene i misterije u životu svake žene, a prave prijateljice ostaju oslonac za nju.
Nakon 40-ak godina življenja u ovom svetu, evo sta je naučila:
Vreme prolazi.
Život se dešava.
Distanca razdvaja.
Deca odrastaju.
Ljubav bledi.
Srca se slamaju.
Karijere se završavaju.
Poslovi dođu i prođu.
Roditelji umru.
Kolege zaboravljaju usluge.
Muškarci ne zovu onda kad su rekli.
Ali prijateljice ostaju tu, koliko god vremena i milja bile daleko od tebe. Prijateljica nikada nije toliko daleko da ne može biti tu kad je potrebna. Kad budeš morala usamljenim putem i kad budeš morala sama, tvoje prijateljice će biti tu, sa strane, navijajući za tebe, moleći se za tebe, intervenišući u tvoje ime... I čekaće te na kraju, širom otvorenih ruku! Nekada će čak prekršiti pravila i ići sa tobom. Ili će prileteti i izneti te sa opasnog puta!
Drage moje, svet ne bi bio isti bez vas, ne bih bila ni ja. Kad smo započele ovu avanturu zvanu ženskost, nismo imale pojma o radostima i tugama koje su čekale na nas. Niti smo znale koliko ćemo biti potrebne jedne drugima, na raznim etapama...Sad znamo.
Poučna priča, samo nemaju baš svi prave prijatelje...dolazi valjda i to vremenom...
Shvatila si da ih trebaš i tražiti i negovati! Mudrost kaže, da bi stekla prijatelja, treba da zažmuriš na jedno oko. Da ga zadržiš, na oba!
