Јебига.
По први пут не знам како да почнем. Не знам тачно ни шта хоћу да кажем. Можда би било довољно да напишем "Збогом".
Ипак имам потребу да напишем све што ми пада на памет и тако се спасем свега (а знам да је велика лаж да писање ослобађа и помаже. мени сигурно не).
Сви ваљда имамо оне тренутке кад нам се просто деси туга. Без разлога, можда. Чешће је ипак с разлогом. Да не набрајам сад...И тако сваки дан пролази, лажем себе да верујем у боље сутра као и сви други. Што да не? Па то бар не боли...Или можда боли? Ко ће то знати...
Ако већ хоћу бар негде да будем искрена онда идем до краја. Мрзим пролеће. И птице. И сунце. И срећу која пролази и оставља нас тек тако...
Волела бих да могу овај живот да поклоним некоме и нестанем. Ионако немам због чега да живим. За кога да се борим? За себе? А где сам ког ђавола ја? Нема ме...Кад се погледам у огледало видим само неку глупачу која се смеје, а осећа да јој се свет руши.
Ето тако је било и данас. Сасвим обичан дан. Сасвим обична ја. А онда сам "пукла". И све је отишло у... Е кад мени лоше крене онда то изгледа овако: имала сам припреме за неки фестивал позоришта. Представа је очајна, Ал' тек смо почели па то и није тако страшно. Једва сам чекала да побегнем оданде. Сваки секунд и сваки делић снаге потрошила сам трудећи се да не заплачем. Онда сам кренула кући. Успут сам срела другарицу. Ја сва уплакана, а она ни не примећује. Прича ми нешто о себи. И сад се питам: "Зар умем ја тако добро да се претварам?" Заборавих да додам: мрзим ту моју "особину". Прође и то...Хтела сам да уђем у цркву и запалим свећу за нечије здравље. Бар нешто добро данас да урадим, помислих. Било је затворено. Добро...дешава се...
И тако...идем даље..."Сутра је нов дан". Па шта? Опет ћу у кревет да одем насмејана. Исто ћу и да се пробудим. Јастuк само знаће зашто је мокар.
Ето толико од мене. Доста је било. Нећу више никоме да досађујем својим глупостима. Свако има своје проблеме, а моји су можда превише мали да би некога занимали. Хвала вам свима што сте били ту. Значило је.Ко зна, можда и навратим понекад...Једно је сигурно - недостајаћете.
И можда сам само патетична и незрела клинка. Искрено - брига ме.
Не, мени небо неће бити дом. Ја не умем да се кајем.
П.С. Свима се извињавам због наслова. Одувек ми је то био највећи проблем. Рекли сте да се он обично сам појави кад се још једном прочита написано. Овога пута нисам требала ништа поново да прочитам.Требало је само да помислим на задњих пар сати. Извините још једном.
