A Mesec pojma nema...

Прва љубав

Те године је април дошао сасвим изненада. Пришуњао се, преварио кише које су најављивали и нашао своје место у нечијој башти.
Она се спремала да оде. Није јој било јасно ни зашто је свратила до њега. Могла је лепо да му врати позајмљену књигу и у школи. Ионако су се виђали стално. Али ето, била је у пролазу...Он се чудно понашао. Био је због нечега јако задовољан, а истовремено и нервозан. Питала се зашто... Није ни слутила шта се крије испод тих смеђих очију.
Када јој је пре само пар минута отворио врата умало се није онесвестио од изненађења. Колико је само пута сањао да она долази...и сад је била ту, али у реали, а не само у његовим сновима. Чекао је дуго прави моменат, проводио ноћи будан мислећи на њу, смишљајући праве речи. Хтео је одавно да јој призна све, да јој каже колико му значи, али кад год би покушао нешто да каже језик би се некако запетљао па би одлазио посрамљен. Овога пута морало је да буде другачије.. Било је време нешто да учини. Превише му је стало. Није смео да пропусти ову прилику.
„Хајдемо до баште“- рекао јој је. „Хоћу нешто да ти покажем“.
„Морам да идем“ – брзо је рекла. Ни сама није знала зашто јој се толико журило.
„Молим те, остани још мало. Бар пет минута.“
Изашли су. Небо је било плаво, сунце је полако залазило. Облаци су се приближавали, али их нико није примећивао. Мирис зумбула испуњавао је ваздух. Она је била опијена, више није желела да оде. Гледала га је и мислила на море, пољупце и кишу...
Он је одједном постао сигуран у себе. Узео је гитару и тихо јој рекао:
„Само ме саслушај до краја. Све ће ти бити јасно.“
Знао је да нема чега да се плаши. Имао је све. Пролеће, заљубљено срце, гитару и њу крај себе. Није постојало више ни јуче, ни данас, ни сутра. Само тај трен када су њене очи засветлеле. То је било сасвим довољно. Знао је праву песму само за ову ноћ, само за њу...

„Остани, видим очи ти сјаје у мраку
И твоје косе мирис у зраку
Буди моја ти, хајде остани
Побјећи сад од свега желим
Да овај трен са собом дијелим
сви су заспали, хајде остани...“

Почела је и киша, баш као у песми. Ушли су у кућу. Он није могао да крије осећања. Хтео је да је љуби, грли, да надокнади све оне године у којима је више мислио на њу него на себе. Киша је све јаче падала. Њене усне биле су све ближе и ближе његовим. Могао је да изброји пегице на њеном носу...

Али она није остала. Киша је није спречила да оде.

Шта ћу кад не умем да волим

Твоју љубав ја не заслужујем

Једино то схватам и  знам

Не могу заувек твоја да останем

Ништа сем срца немам да ти дам

Не умем да волим лепше од свих

Ни да поклањам звезде и сјај

Ја имам само понеки стих

Кише у оку, на длану мај

Не, не треба ти неко као ја

Живот ће мој брзо да увене

Ја увек идем право до дна

Боље ти је, драги, без мене

Хтела сам само да те волим мало

Да ти приближим мојих снова део

Стварно ми је било до тебе стало

Да си тражио, дала бих и живот цео

Опрости, хтела сам да те видим само

Ал' више нећу улицом том да пролазим

Опрости, хтела сам да те усрећим само

Можда те и волим, зато сад одлазим

Осмехни се

Осмехни се
Погледај небо, сунце ти шаље
део свог бескрајног сјаја.
Пашће ноћ.
Осмехни се и крени даље
ниси још стигао до краја.

Не предај се
Само храбро, осмех на лице
и сада стојиш међу звездама.
Не, не предај се
Сваки живот чине оне ситнице
које грле и светлост и тама.

Сети се
Било је и у твојим очима среће
љубио си јуче, и сутра љубићеш
увек после зиме долази пролеће
на теби је само кад паднеш
да устанеш

Увек корачај са истим жаром
некад слаб, некад јак, ал' увек свој
Свако је рођен са неким даром
Дај, осмехни се и цео свет је твој

Pokloniću nebo...nekome...nekada :)

Može se i ovako, je l' da? :)

Јебига.

По први пут не знам како да почнем. Не знам тачно ни шта хоћу да кажем. Можда би било довољно да напишем "Збогом".

Ипак имам потребу да напишем све што ми пада на памет и тако се спасем свега (а знам да је велика лаж да писање ослобађа и помаже. мени сигурно не).

Сви ваљда имамо оне тренутке кад нам се просто деси туга. Без разлога, можда. Чешће је ипак с разлогом. Да не набрајам сад...И тако сваки дан пролази, лажем себе да верујем у боље сутра као и сви други. Што да не? Па то бар не боли...Или можда боли? Ко ће то знати...

Ако већ хоћу бар негде да будем искрена онда идем до краја. Мрзим пролеће. И птице. И сунце. И срећу која пролази и оставља нас тек тако...

Волела бих да могу овај живот да поклоним некоме и нестанем. Ионако немам због чега да живим. За кога да се борим? За себе? А где сам ког ђавола ја? Нема ме...Кад се погледам у огледало видим само неку глупачу која се смеје, а осећа да јој се свет руши.

Ето тако је било и данас. Сасвим обичан дан. Сасвим обична ја. А онда сам "пукла". И све је отишло у... Е кад мени лоше крене онда то изгледа овако: имала сам припреме за неки фестивал позоришта. Представа је очајна, Ал' тек смо почели па то и није тако страшно. Једва сам чекала да побегнем оданде. Сваки секунд и сваки делић снаге потрошила сам трудећи се да не заплачем. Онда сам кренула кући. Успут сам срела другарицу. Ја сва уплакана, а она ни не примећује. Прича ми нешто о себи. И сад се питам: "Зар умем ја тако добро да се претварам?" Заборавих да додам: мрзим ту моју "особину". Прође и то...Хтела сам да уђем у цркву и запалим свећу за нечије здравље. Бар нешто добро данас да урадим, помислих. Било је затворено. Добро...дешава се...

И тако...идем даље..."Сутра је нов дан". Па шта? Опет ћу у кревет да одем насмејана. Исто ћу и да се пробудим. Јастuк само знаће зашто је мокар.

Ето толико од мене. Доста је било. Нећу више никоме да досађујем својим глупостима. Свако има своје проблеме, а моји су можда превише мали да би некога занимали. Хвала вам свима што сте били ту. Значило је.Ко зна, можда и навратим понекад...Једно је сигурно - недостајаћете.

И можда сам само патетична и незрела клинка. Искрено - брига ме.

Не, мени небо неће бити дом. Ја не умем да се кајем.

П.С. Свима се извињавам због наслова. Одувек ми је то био највећи проблем. Рекли сте да се он обично сам појави кад се још једном прочита написано. Овога пута нисам требала ништа поново да прочитам.Требало је само да помислим на задњих пар сати. Извините још једном.

Жена с пролећем у души

Данашњи пост Бихепи натерао је и мене да напишем једну причу.
Неке људе човек просто мора да заволи. Таква је и била жена које се увек радо сећам. Ситна, кратке косе и широког осмеха - такву је памтим. Радила је са мојим оцем у Телекому и понекад долазила на кафу. Увек је била добро расположена, увек насмејана.
Имала је сасвим нормалан живот. Рођена је у Новом Саду, ту се и удала и запослила. Једино није могла да има децу. И то баш она која је то заслужила више од икога. Клинци су је обожавали укључујући и мене. Живот баш уме да буде неправедан...
Она је ипак била срећна и задовољна својим животом. Увек спремна другом да помогне. А онда је сазнала да има рак. Доктори су рекли да неће живети више од два месеца. Болест је била касно откривена. И погодите шта? Остала је потпуно иста. Зрачила је истим оним оптимизмом и добротом. Демантовала је стручњаке и изборила се. Године су пролазиле, а она се и даље смејала и пркосила животу. Болест је узела своје, али она није губила оптимизам и вољу. Није хтела да се преда.
Невероватно је како судина уме да умеша прсте. Муж који јој је у свему био највећа подршка погинуо је у саобраћајној несрећи. Три године су се заједно борили против њене болести, а она је ето, њега сахранила. Ту је био крај. Није још дуго издржала. Можда неколико месеци.
Прошло је много година од њене смрти и можда нисам успела добро да је упознам, али је ипак памтим. И памтићу јер је била права душа од човека.
Ја могу да јој посветим само пар редова, а заслужила је много више. Носила је у себи пролеће и научила ме својом причом да верујем у чуда. Хвала јој.

Osećam

Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
"Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu."

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati

***
I vernošću ne muči me,
vernost svaka meni smeta.
Ko pesnika rodiše me,
ljubiću te k'o poeta.

***
Neka zvoni pesma,
nek se pesma lije,
ipak neće biti
što je bilo prije.

Od gordosti prošle
i snage, što posta?
Ova svirka tužna
jedino mi osta.

***
Izljubiću te, taći telom
i kao s drugom poć' u dom.
Ja voljeh devojku u belom,
sad plavu volim dušom svom

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Лепо ми је овако :)

Бихепи каже - преживљавање. За мене је то младост :)

Можда и нисмо проживели много

и нисмо довољно на свету били,

ал' тако млади знали смо једно -

да снови боле. Ипак смо снили.

Можда и нисмо проживели много

и нисмо љубили све што смо хтели,

ал' тако млади знали смо једно -

да пад постоји. Ипак смо летети смели.

Можда и нисмо проживели много

и нисмо тада за праву љубав знали

ал' тако млади знали смо једно -

колико срце вреди. Ипак смо га дали.

Можда и нисмо проживели много

и нисмо умели искуству да се дивимо,

али сада можемо с поносом рећи

знали смо да губимо, волимо и живимо.

U noći

Najcrnja noć i urlik vetrova

ne plaše devojku što strpljivo čeka

venama joj teče poput otrova

onaj što treba doći iz daleka

Ledeni vazduh život polako krade

ubija slutnja kojom vlada tama

nekome ona dušu davno dade

i zbog njega je noćas opet sama

Protekoše bez milosti dugi, bolni sati

a pred zoru pade, krv se njena proli

shvatila je najzad, on neće da se vrati

šta joj vredi što ga tom istom krvlju voli

Хвала

Пријају ми хладни ветрови

као да доносе твој дах

а с неба падају успомене

баш као дарови

уз њих заборављам на страх

У сваком осмеху видим твој лик

кристално јасно

и теби поклањам баш сваки стих

а знам да је за нас већ касно

или можда превише рано...

Моји су снови остали на уснама твојим

А ниси мој, и никад то нећеш бити

разум ми упорно говори

али престала сам осећања да се бојим

јер сада знам, љубав се не може скрити.

Због тога ти данас кажем...

Хвала

За лепе, драге успомене

Тренутке мени поклоњене

Дане осмехом обојене

Хвала

У име сваке сузе проливене

А изнад свега

Хвала

За осећања која у мени будиш