Жена с пролећем у души
Данашњи пост Бихепи натерао је и мене да напишем једну причу.
Неке људе човек просто мора да заволи. Таква је и била жена које се
увек радо сећам. Ситна, кратке косе и широког осмеха - такву је памтим.
Радила је са мојим оцем у Телекому и понекад долазила на кафу. Увек је
била добро расположена, увек насмејана.
Имала је сасвим нормалан живот. Рођена је у Новом Саду, ту се и удала и
запослила. Једино није могла да има децу. И то баш она која је то
заслужила више од икога. Клинци су је обожавали укључујући и мене.
Живот баш уме да буде неправедан...
Она је ипак била срећна и задовољна својим животом. Увек спремна другом
да помогне. А онда је сазнала да има рак. Доктори су рекли да неће
живети више од два месеца. Болест је била касно откривена. И погодите
шта? Остала је потпуно иста. Зрачила је истим оним оптимизмом и
добротом. Демантовала је стручњаке и изборила се. Године су пролазиле,
а она се и даље смејала и пркосила животу. Болест је узела своје, али
она није губила оптимизам и вољу. Није хтела да се преда.
Невероватно је како судина уме да умеша прсте. Муж који јој је у свему
био највећа подршка погинуо је у саобраћајној несрећи. Три године су се
заједно борили против њене болести, а она је ето, њега сахранила. Ту је
био крај. Није још дуго издржала. Можда неколико месеци.
Прошло је много година од њене смрти и можда нисам успела добро да је
упознам, али је ипак памтим. И памтићу јер је била права душа од човека.
Ја могу да јој посветим само пар редова, а заслужила је много више. Носила је у себи пролеће и научила ме својом причом да верујем у чуда. Хвала јој.
