Прва љубав
Те године је април дошао сасвим изненада. Пришуњао се, преварио кише које су најављивали и нашао своје место у нечијој башти.
Она се спремала да оде. Није јој било јасно ни зашто је свратила до њега. Могла је лепо да му врати позајмљену књигу и у школи. Ионако су се виђали стално. Али ето, била је у пролазу...Он се чудно понашао. Био је због нечега јако задовољан, а истовремено и нервозан. Питала се зашто... Није ни слутила шта се крије испод тих смеђих очију.
Када јој је пре само пар минута отворио врата умало се није онесвестио од изненађења. Колико је само пута сањао да она долази...и сад је била ту, али у реали, а не само у његовим сновима. Чекао је дуго прави моменат, проводио ноћи будан мислећи на њу, смишљајући праве речи. Хтео је одавно да јој призна све, да јој каже колико му значи, али кад год би покушао нешто да каже језик би се некако запетљао па би одлазио посрамљен. Овога пута морало је да буде другачије.. Било је време нешто да учини. Превише му је стало. Није смео да пропусти ову прилику.
„Хајдемо до баште“- рекао јој је. „Хоћу нешто да ти покажем“.
„Морам да идем“ – брзо је рекла. Ни сама није знала зашто јој се толико журило.
„Молим те, остани још мало. Бар пет минута.“
Изашли су. Небо је било плаво, сунце је полако залазило. Облаци су се приближавали, али их нико није примећивао. Мирис зумбула испуњавао је ваздух. Она је била опијена, више није желела да оде. Гледала га је и мислила на море, пољупце и кишу...
Он је одједном постао сигуран у себе. Узео је гитару и тихо јој рекао:
„Само ме саслушај до краја. Све ће ти бити јасно.“
Знао је да нема чега да се плаши. Имао је све. Пролеће, заљубљено срце, гитару и њу крај себе. Није постојало више ни јуче, ни данас, ни сутра. Само тај трен када су њене очи засветлеле. То је било сасвим довољно. Знао је праву песму само за ову ноћ, само за њу...
„Остани, видим очи ти сјаје у мраку
И твоје косе мирис у зраку
Буди моја ти, хајде остани
Побјећи сад од свега желим
Да овај трен са собом дијелим
сви су заспали, хајде остани...“
Почела је и киша, баш као у песми. Ушли су у кућу. Он није могао да крије осећања. Хтео је да је љуби, грли, да надокнади све оне године у којима је више мислио на њу него на себе. Киша је све јаче падала. Њене усне биле су све ближе и ближе његовим. Могао је да изброји пегице на њеном носу...
Али она није остала. Киша је није спречила да оде.
