Немој доћи...ја те чекам

                               
 
                            Дођи...

                              само се појави

на вратима срца

што за тебе куца.

Дођи...

да сањамо на јави

у најлепшим бојама.

Дођи...

нећу да будем сама

у овој хладној ноћи.

**

А ако не дођеш, заборави ме.

Знаш да ти ја не могу доћи...

Заборави моју љубав и сне

Све ће то једног дана проћи...

***

Дај, пусти лажне обзире...

Не слушај повређено срце моје.

Ипак дођи... чекам те...

Даћу ти себе, даћу ти све.

 


Срећа?

Кад у овим сивим, хладним данима

И најмању радост ветар однесе,

Срећа се и даље крије у малим стварима

Које се тако неочекивано десе.

Не тражи за срећу право време,

И не дај да ти на уморне груди

падне дугог чекања бреме.

Кад је најтеже ти човек буди.

А срећа ће сама доћи...

Само храбро у овој хладној ноћи!

Осмех поклони сваком, човек буди,

Јер права срећа, то су људи.

Срећа...

То је тренутак најслађег сна.

То су света два

Што у један се споје.

Срећа...то смо ти и ја

Када смо заједно, мило моје...

То је звезда што на небу блиста

И најтоплији додир руке твоје.

Срећа је љубав, искрена и чиста

Када све дарујеш, па и срце своје.

***

То што је уз тебе други неко

Сад мање боли,

Јер знам да ти срећа боји дане.

Није ни битно то што си далеко...

Срце и даље воли

А твоја срећа лечи моје ране.


Нећу дозволити да влада туга

У срцу мом

Док на небу постоји дуга

А осмех блиста на лицу твом.

Do suza

Noci su hladne

Kada nisi tu

Oci umorne

Vide te u snu

 

Usne zadrhte

Kad se sete tvojih

Traze nezne poljupce

Ali nema ih

 

Tvoje oci snene

Nedostaju jako

A ti si od mene

Daleko...

 

Svaki osmeh boli

Jer dusa mi place

Srce i dalje voli

Voli te najjace

 

                       ...do suza

 

Поклон

Требало је давно то да урадим

Ма...никад није касно,зар не?

Све што имам ставићу у плави кофер

Осмех,душу...најлуђе сне...

Тај ћу кофер послати теби

И онако је све то већ било твоје

Знам да ти ништа од тога неће требати

Нема везе...Баци све у Дунав...

Његови ће таласи знати да сачувају

Све драге успомене

 

Стани!

Ако будеш имао времена

Потражи на дну кофера срце

Узми га и однеси

на оно место

где сам те задњи пут видела

Остави га тамо и обећај ми

да ћеш често туда пролазити

 

Можда не знаш ко ти поклања себе

Никада нећеш ни сазнати

А ја и без срца волећу само тебе

И сваке ћу те ноћи сањати...

Њему...с тугом...

Мрак је cвуда око мене

И ноћ,она најцрња боја ноћи.

Чекам да суза сама крене

Јер знам да ми нећеш доћи.


Ових дана светлост ме плаши

И не желим да сване.

Не желим да признам,

Не желим...иако у себи знам

Да вратила бих се у прошле дане,

Дане који су били само наши.

 

Полако немир из срца нестаје,

Да кренем даље разум ме моли.

Успомена да боли престаје,

Али твој ме додир и даље боли.

 

Не,ово се више не зове туга

Престала сам сузама да се борим.

На мом се небу појавила дуга

Ја је не видим...јер те и даље волим.

 

Волим те иако си далеко

И никад се мене не сетиш.

Иако је са тобом други неко,

Неко кога знам колико волиш.

 

И убија ме то што волиш њу

Онако како никада ниси могао мене.

Понекад те још видим у сну

Али то ниси ти,већ само уморне сене.

 

Те ме сене прате чак и по дану

И не дају да заборавим твој смех.

Одавно сам опростила сваку твоју ману,

Само себи не могу да опростим грех.

 

А мој је грех то што те волим...