Немој доћи...ја те чекам
само се појави
на вратима срца
што за тебе куца.
Дођи...
да сањамо на јави
у најлепшим бојама.
Дођи...
нећу да будем сама
у овој хладној ноћи.
А ако не дођеш, заборави ме.
Знаш да ти ја не могу доћи...
Заборави моју љубав и сне
Све ће то једног дана проћи...
***
Дај, пусти лажне обзире...
Не слушај повређено срце моје.
Ипак дођи... чекам те...
Даћу ти себе, даћу ти све.
Срећа?
Кад у овим сивим, хладним данима
И најмању радост ветар однесе,
Срећа се и даље крије у малим стварима
Које се тако неочекивано десе.
Не тражи за срећу право време,
И не дај да ти на уморне груди
падне дугог чекања бреме.
Кад је најтеже ти човек буди.
А срећа ће сама доћи...
Само храбро у овој хладној ноћи!
Осмех поклони сваком, човек буди,
Јер права срећа, то су људи.
Срећа...
То је тренутак најслађег сна.
То су света два
Што у један се споје.
Срећа...то смо ти и ја
Када смо заједно, мило моје...
То је звезда што на небу блиста
И најтоплији додир руке твоје.
Срећа је љубав, искрена и чиста
Када све дарујеш, па и срце своје.
***
То што је уз тебе други неко
Сад мање боли,
Јер знам да ти срећа боји дане.
Није ни битно то што си далеко...
Срце и даље воли
А твоја срећа лечи моје ране.
Нећу дозволити да влада туга
У срцу мом
Док на небу постоји дуга
А осмех блиста на лицу твом.Do suza
Noci su hladne
Kada nisi tu
Oci umorne
Vide te u snu
Usne zadrhte
Kad se sete tvojih
Traze nezne poljupce
Ali nema ih
Tvoje oci snene
Nedostaju jako
A ti si od mene
Daleko...
Svaki osmeh boli
Jer dusa mi place
Srce i dalje voli
Voli te najjace
...do suza
Поклон
Требало је давно то да урадим
Ма...никад није касно,зар не?
Све што имам ставићу у плави кофер
Осмех,душу...најлуђе сне...
Тај ћу кофер послати теби
И онако је све то већ било твоје
Знам да ти ништа од тога неће требати
Нема везе...Баци све у Дунав...
Његови ће таласи знати да сачувају
Све драге успомене
Стани!
Ако будеш имао времена
Потражи на дну кофера срце
Узми га и однеси
на оно место
где сам те задњи пут видела
Остави га тамо и обећај ми
да ћеш често туда пролазити
Можда не знаш ко ти поклања себе
Никада нећеш ни сазнати
А ја и без срца волећу само тебе
И сваке ћу те ноћи сањати...
Њему...с тугом...
Мрак је cвуда око мене
И ноћ,она најцрња боја ноћи.
Чекам да суза сама крене
Јер знам да ми нећеш доћи.
Ових дана светлост ме плаши
И не желим да сване.
Не желим да признам,
Не желим...иако у себи знам
Да вратила бих се у прошле дане,
Дане који су били само наши.
Полако немир из срца нестаје,
Да кренем даље разум ме моли.
Успомена да боли престаје,
Али твој ме додир и даље боли.
Не,ово се више не зове туга
Престала сам сузама да се борим.
На мом се небу појавила дуга
Ја је не видим...јер те и даље волим.
Волим те иако си далеко
И никад се мене не сетиш.
Иако је са тобом други неко,
Неко кога знам колико волиш.
И убија ме то што волиш њу
Онако како никада ниси могао мене.
Понекад те још видим у сну
Али то ниси ти,већ само уморне сене.
Те ме сене прате чак и по дану
И не дају да заборавим твој смех.
Одавно сам опростила сваку твоју ману,
Само себи не могу да опростим грех.
А мој је грех то што те волим...
