Драга, остала си сама
Задњих дана, иако су нам Карловчани дошли у посету, скоро да нисам
размишљала о најлепшем периоду у мом животу ( 2.08 - 12.08 ). Иначе
се стално присећам...гледам слике...слушам наше песме...
А данас, кад ми ни на крај памети нису били Карловци...пост Behappy итекако погађа. Лед у грлу, у души. Стеже, убија.
Обећали смо да нећемо заборавити једни друге, да ћемо се стално чути. Нисам баш сигурна да смо испунили та обећања. Ја у срцу и даље чувам све лепе успомене и драге људе које сам у Карловцима упознала.
Најлепше место на свету, најдивнији људи...Без бламова, свађа, зависти... Ако постоји савршенство, ми смо га тамо имали. ЈА сам га имала. Тада и можда никад више.
Разгранала грана јоргована,
красила је ону нашу ноћ.
У доба младости, среће и радости,
у то доба најлепшега сна.
Сећаш ли се оне Дворске баште,
где си некад љубио ме ти?
У оном дивном мају, у твоме загрљају,
то су били најлепши на сни.
Ал' на свету ништа није трајно,
све пролази, свему дође крај.
Људи се састају, воле и растају
И на крају свако буде сам...
Aли ми смо КАРЛОВАЧКИ ЂАЦИ,
успомене враћају нас ту.
И ми се састајемо, волимо, не растајемо
и на крају нико није сам. (не знам ко је ово написао, ал' свака му част)
Успомене....само је то од свега остало...и наше задње вече уз песму...
И
наравно да не могу Сремске Карловце да споменем а да се њега не
сетим...Мој Насмејани Карловчанин кога толико волим...и који никада
неће бити мој...
