Неко време зло...или сам то можда ја

Добро сам. Или бар себе убеђујем у то...Најлакше је лагати себе. То је и најгоре. На жалост...

Ову недељу су обележили испити. Behappy је о томе већ причала. А ја негде ван света...

Учила сам, трудила се...оцене су то потврдиле. Све је лепо, ма савршено...

Наравно да моји нису уопште задовољни. Перфекциониста сам. Трудим се да будем одговорна, оцене су ми одличне, не пијем, не пушим, немам неко лоше друштво...али сам ипак најгора ћерка.  Она најгора. Највећи проблем за моју мајку. И опет се трудим, и опет није добро.

Извини мама што нисам савршена. Стварно ми је жао.

Знам да се не може угодити свима. Не вреди ни покушати. Људи су такви - када помажеш и дајеш све од себе они узму...и траже још. Ја не могу више. Доста ми је лажних другарица и претварања. Идем из грешке у грешку. Ја сам вештица у овој причи зато што нећу да будем као сви остали. Понекад се изнервирам, кажем свашта и повредим чак и оне који то не заслужују. Увек некако успем све да упропастим.

И опет...опростите сви што нисам савршена...што не умем да ћутим као и сви остали...  

Љубав да не спомињем. Још је рано за то. Глупа утеха...

Сви га спомињу...случајно. Ја ћутим.

Разочарала сам и саму себе. Други ми грешке опростити неће. Знам то. Да бар самој себи да опростим то што нисам савршена...

Док године клизе низ образе...

А ово је тек почетак. Лепо...

Уз осмех и веру у себе коју сам већ изгубила...идем даље... Мало оптимизма не може да шкоди. Понављам себи...добро сам.

Чекај ме

 Треба ми нешто. Треба ми НЕКО. Или бар неки знак да знам....да ми живот неће проћи узалуд...спремна сам да дајем, да волим, али хоћу и нешто од тога да ми се врати. Тражим ли превише?

Шта ме чека на крају није ни важно. Само да не станем на пола пута...

Треба ми љубав... за њу увек имам снаге... 

И сад још остаје питање...где ја то грешим? Дај Боже да сама то схватим.

Срећа?

Кад у овим сивим, хладним данима

И најмању радост ветар однесе,

Срећа се и даље крије у малим стварима

Које се тако неочекивано десе.

Не тражи за срећу право време,

И не дај да ти на уморне груди

падне дугог чекања бреме.

Кад је најтеже ти човек буди.

А срећа ће сама доћи...

Само храбро у овој хладној ноћи!

Осмех поклони сваком, човек буди,

Јер права срећа, то су људи.

Срећа...

То је тренутак најслађег сна.

То су света два

Што у један се споје.

Срећа...то смо ти и ја

Када смо заједно, мило моје...

То је звезда што на небу блиста

И најтоплији додир руке твоје.

Срећа је љубав, искрена и чиста

Када све дарујеш, па и срце своје.

***

То што је уз тебе други неко

Сад мање боли,

Јер знам да ти срећа боји дане.

Није ни битно то што си далеко...

Срце и даље воли

А твоја срећа лечи моје ране.


Нећу дозволити да влада туга

У срцу мом

Док на небу постоји дуга

А осмех блиста на лицу твом.

Драга, остала си сама

Задњих дана, иако су нам Карловчани дошли у посету, скоро да нисам размишљала о најлепшем периоду у мом животу ( 2.08 - 12.08 ). Иначе се стално присећам...гледам слике...слушам наше песме...

А данас, кад ми ни на крај памети нису били Карловци...пост Behappy итекако погађа. Лед у грлу, у души. Стеже, убија.

Обећали смо да нећемо заборавити једни друге, да ћемо се стално чути. Нисам баш сигурна да смо испунили та обећања. Ја у срцу и даље чувам све лепе успомене и драге људе које сам у Карловцима упознала.

Најлепше место на свету, најдивнији људи...Без бламова, свађа, зависти... Ако постоји савршенство, ми смо га тамо имали. ЈА сам га имала. Тада и можда никад више.

Разгранала грана јоргована,

красила је ону нашу ноћ.

У доба младости, среће и радости,

у то доба најлепшега сна.

Сећаш ли се оне Дворске баште,

где си некад љубио ме ти?

У оном дивном мају, у твоме загрљају,

то су били најлепши на сни.

Ал' на свету ништа није трајно,

све пролази, свему дође крај.

Људи се састају, воле и растају

И на крају свако буде сам...


Aли ми смо КАРЛОВАЧКИ ЂАЦИ,

успомене враћају нас ту.

И ми се састајемо, волимо, не растајемо

и на крају нико није сам.  (не знам ко је ово написао, ал' свака му част)

Успомене....само је то од свега остало...и наше задње вече уз песму...

И наравно да не могу Сремске Карловце да споменем а да се њега не сетим...Мој Насмејани Карловчанин кога толико волим...и који никада неће бити мој... 

Остаје само питање...Где је све нестало? Где?