Ja sam vanzemaljac :D

"Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu." (M.Antić)

A, ne! Mesečina se ne plaši rastanaka, samoće i nedostajanja. Sve je to deo života, cena koju plaćaju oni koji osećaju i vole bez granica, obzira i glupih pravila.

I treba da se plaća.

Kako bismo drugačije znali da smo bili srećni? Kako bismo umeli to da cenimo?

Ja volim život. Volim svoj nesavršeni, nenormalno komplikovani život.

Ako vidite da sam negativna i patetišem, to je samo trenutno stanje, pa mi nemojte zameriti :)

Nisam depresivna, samoubilački nastrojena, nesrećna, niti bilošta drugo.

Dobro, priznajem da sam malo neuravnotežena. To je valjda normalno za moje godine :D

Malo sam skrenula sa teme.

Dakle, vraćam se. Čega se onda Mesečina plaši? Tj. šta je to što mene užasava?

Ljudi.

Oni najobičniji, koje srećemo na svakom koraku.

Oni koji su uvek spremni da pomognu, ali isto tako da i zabiju nož u leđa, u zavisnosti od raspoloženja.

Oni koji se plaše istine i čine sve da i druge ubede u sopstvene laži.

Oni koji svoje komplekse leče na drugima.

Oni koji ne priznaju svoje greške.

Oni koji nemaju dovoljno hrabrosti da žive sopstveni život, već brinu o tome "šta će reći svet".

Oni koji nikad nisu krivi za sopstvene probleme.

Oni koji zaboravljaju.

E, takvi me užasavaju. A ne mogu da pobegnem.

Na žalost, izgleda da je su baš ovi"ljudi" danas sasvim normalni. I takvi najbolje prolaze. Recite mi samo, jesam li ja ovde luda što ne mogu da budem kao svi ostali?

E pa, ako jesam, neću da se menjam.

Oluja - Veseloj :)

 

Ljuto je ove noći more,

talasi mračni pučinom lete

pljuskaju obalom, kunu i prete

da više nikad neće biti zore

Nebom caruje beskrajna tama

bez zvezdanog sjaja i mesečine

 

Ali od svega toga jača je

oluja koja besni u nama

 

Прва љубав

Те године је април дошао сасвим изненада. Пришуњао се, преварио кише које су најављивали и нашао своје место у нечијој башти.
Она се спремала да оде. Није јој било јасно ни зашто је свратила до њега. Могла је лепо да му врати позајмљену књигу и у школи. Ионако су се виђали стално. Али ето, била је у пролазу...Он се чудно понашао. Био је због нечега јако задовољан, а истовремено и нервозан. Питала се зашто... Није ни слутила шта се крије испод тих смеђих очију.
Када јој је пре само пар минута отворио врата умало се није онесвестио од изненађења. Колико је само пута сањао да она долази...и сад је била ту, али у реали, а не само у његовим сновима. Чекао је дуго прави моменат, проводио ноћи будан мислећи на њу, смишљајући праве речи. Хтео је одавно да јој призна све, да јој каже колико му значи, али кад год би покушао нешто да каже језик би се некако запетљао па би одлазио посрамљен. Овога пута морало је да буде другачије.. Било је време нешто да учини. Превише му је стало. Није смео да пропусти ову прилику.
„Хајдемо до баште“- рекао јој је. „Хоћу нешто да ти покажем“.
„Морам да идем“ – брзо је рекла. Ни сама није знала зашто јој се толико журило.
„Молим те, остани још мало. Бар пет минута.“
Изашли су. Небо је било плаво, сунце је полако залазило. Облаци су се приближавали, али их нико није примећивао. Мирис зумбула испуњавао је ваздух. Она је била опијена, више није желела да оде. Гледала га је и мислила на море, пољупце и кишу...
Он је одједном постао сигуран у себе. Узео је гитару и тихо јој рекао:
„Само ме саслушај до краја. Све ће ти бити јасно.“
Знао је да нема чега да се плаши. Имао је све. Пролеће, заљубљено срце, гитару и њу крај себе. Није постојало више ни јуче, ни данас, ни сутра. Само тај трен када су њене очи засветлеле. То је било сасвим довољно. Знао је праву песму само за ову ноћ, само за њу...

„Остани, видим очи ти сјаје у мраку
И твоје косе мирис у зраку
Буди моја ти, хајде остани
Побјећи сад од свега желим
Да овај трен са собом дијелим
сви су заспали, хајде остани...“

Почела је и киша, баш као у песми. Ушли су у кућу. Он није могао да крије осећања. Хтео је да је љуби, грли, да надокнади све оне године у којима је више мислио на њу него на себе. Киша је све јаче падала. Њене усне биле су све ближе и ближе његовим. Могао је да изброји пегице на њеном носу...

Али она није остала. Киша је није спречила да оде.

Осмехни се

Осмехни се
Погледај небо, сунце ти шаље
део свог бескрајног сјаја.
Пашће ноћ.
Осмехни се и крени даље
ниси још стигао до краја.

Не предај се
Само храбро, осмех на лице
и сада стојиш међу звездама.
Не, не предај се
Сваки живот чине оне ситнице
које грле и светлост и тама.

Сети се
Било је и у твојим очима среће
љубио си јуче, и сутра љубићеш
увек после зиме долази пролеће
на теби је само кад паднеш
да устанеш

Увек корачај са истим жаром
некад слаб, некад јак, ал' увек свој
Свако је рођен са неким даром
Дај, осмехни се и цео свет је твој

 

Сањарења, хвала! Огромно хвала :)

Лепо ми је овако :)

Бихепи каже - преживљавање. За мене је то младост :)

 

Можда и нисмо проживели много

и нисмо довољно на свету били,

ал' тако млади знали смо једно -

да снови боле. Ипак смо снили.

 

Можда и нисмо проживели много

и нисмо љубили све што смо хтели,

ал' тако млади знали смо једно -

да пад постоји. Ипак смо летети смели.

 

Можда и нисмо проживели много

и нисмо тада за праву љубав знали

ал' тако млади знали смо једно -

колико срце вреди. Ипак смо га дали.

 

Можда и нисмо проживели много

и нисмо умели искуству да се дивимо,

али сада можемо с поносом рећи

знали смо да губимо, волимо и живимо.

 

П.С. Просто сам морала да додам и то да ћу можда једнога дана ово са осмехом на лицу да читам и сећам се најлепшег периода...Већ видим неку смотану бакицу како унуцима прави колаче :))))) 

U noći

Najcrnja noć i urlik vetrova

ne plaše devojku što strpljivo čeka

venama joj teče poput otrova

onaj što treba doći iz daleka

 

Ledeni vazduh život polako krade

ubija slutnja kojom vlada tama

nekome ona dušu davno dade

i zbog njega je noćas opet sama

 

Protekoše bez milosti dugi, bolni sati

a pred zoru pade, krv se njena proli

shvatila je najzad, on neće da se vrati

šta joj vredi što ga tom istom krvlju voli

Куглоф :)))))))))))

ААААААААХ да ми је неко пре два дана рекао помислила бих да је луд :))))

Веровали или не ја сам данас направила куглоф. И то добар куглоф. 

Ја која не умем кафу да скувам, која не умем јаја да испржим...е па од данас умем да правим куглоф :))))))

Први пут правим и баш је...мммммммммммммммм прсте да полижеш :)))

Шта ћу, морам да се похвалим...

Није лоше, зар не? :)

Послужите се (ако смете)

 

Још увек не могу да верујем да сам ја ово направила :)))

Неко тамо горе је много поносан на мене :)

...

 

Фебруар и топли сунчеви зраци

Осмех пролазника

А стазом одјекују нечији кораци

Скоро савршена слика

У башти прва висибаба

Предсказује  весело пролеће

Буђење живота и сна

У ваздуху трепери наговештај среће

Нова љубав можда чека

Уз нечија весела ока два

И нека уста топла и мека.

Младост, осмех, снове и наду

Стежем у грудима најјаче

Сјајно је све у овом дивном граду

 

...a мени се плаче

Зимааааа :)

Драга краљица Зима

Најзад је посетила и нас

Она је исто ледена према свима

Па многи уз ватру траже спас

 

Многи је не воле, хладно им буде

А ја не могу да схватим те људе

Па зар није лепши пред кућом снег

Него на срцу ледени брег?

 

Врелим образима хладноћа прија

Преко туге падају пахуље нежне

Зато је мени зима најмилија

У зимским ноћима снивам топле сне

 

Нек настави зима да прекрива тугу

Ја уживам у овим тренутцима среће

Нек се стрпе они што чекају дугу

Долази ускоро и пролеће

 

 

 Видите како ЗИМА може да буде и топла

 

 И лепа...

 

 А ево и Ледене пећине за полууспаванку :)

                                                                                                                                 

Wherever you are...

What is love but the strangest of feelings?

I opet mi fale reci da opisem ovo sto osecam...

Слушам свемир како говори...

Прича се да је некада давно,пре свих бајки и легенди,Месец волео једну девојку.Та девојка  је била сасвим обична,у својој необичности...рођена спајањем ватре и воде...

Заљубљени Месец је своју драгу брзо освојио.Често су били виђени како,држећи се за руке,полако корачају кроз таму...Стари заводник јој је поклањао звезде,сваку лепшу од претходне.Умео је да очара својом једноставношћу,али истовремено и раскошју.Небо им је било дом,а мрак им је уливао сигурност.Нису знали за страх и волели су се лудо,без граница.Били су нераздвојни.У целом космосу се знало да Месец воли...

Ноћи су им биле испуњене опојним мирисима.Понекад су долазиле страшне олује,али је најчешће љубав пловила у ваздуху.Облаци су често пролазили,а они нису били ни свесни тога,опијени љубављу.

Девојка је волела да посматра људе,како се на месечини воле и изјављују љубав једни другима.Месец је умео да се смеје људским,како је волео он да каже,глупостима.Знао је из искуства да љубав земљана кратко траје,љубавне заклетве се брзо заборављају,а осећања бледе...

"Наша љубав је другачија и може заувек да потраје.Она је записана у звездама.Цео свемир зна колико те ја волим!"-говорио јој је.

Знала је она да Месец говори истину и слепо му је веровала.Волела га је...Он је чинио све да је заштити од туге и бола.Делили су све оно што је било добро,а лоше их је заобилазило.

Она је имала све оно о чему девојке сањају,чак и више од тога.Била је срећна,испуњена.Месец је имао њу...

Ова прича је могла овде да стане: "И живели су срећно заувек..."

Али није...

Странче мој...

Kако боли кад нема ко да остане...Нема ко да ме насмеје и сузу нежно обрише...

Странче!

Дајем ти срце.

Дајем ти све моје радости и снове.

Дајем ти најлепше љубавне песме,најлепше стихове.

Дајем ти све своје успомене.

Поклањам ти звездано небо и месечеве зраке.

Поклањам ти душу...

Узми ми све.Неће ми бити жао.

Само да ноћас не мислим на њега.

Само буди ту...

љуби ме...обриши његове трагове

...а сутра нестани.

Дајем ти себе.

Само ноћас буди ту...

Suze i neciji osmeh

Ona stoji na terasi.Duga,smedja kosa zaklanja joj lice ali je suza u oku ipak primetna.

Misli joj lutaju i po ko zna koji put dolaze do njegovog lika.

Pred sobom moze da vidi nestasnu kosu koja leti u svim pravcima,usne koje oblikuju najlepsi osmeh koji je u zivotu videla…Zastaje joj dah od pomisli na njegove nemirne oci.Te oci koje joj ne daju da zaspi.

Sve sto je ikada zelela,sve ono o cemu je oduvek sanjala nestalo je u trenu.U onom nestvarnom trenutku kada ga je pogledala u oci ludo se zaljubila u njih…a ne zna cak ni koje su boje.Stalno se gubi u njegovom pogledu. Ne razlikuje vise boje,oblike…

Napolju postaje hladno.Ona zatvara oci i kao da oseca njegov topao,nezan dodir. Okrenula bi se ali plasi je to sto iza nje nece biti nikoga.Zeli da jos trenutak laze sabe da je on tu.A negde duboko u srcu,ispod svih oziljaka i uspomena,stoji to da vise nikad nece biti u njegovom snaznom zagrljaju.Ali koza pamti…I pamtice zauvek njegove grube,a istovremeno tako meke dlanove…Krupne suze kvase joj kosu.

U daljini se odjednom cuje zvuk nekog motora.To kao da je budi iz sna.Naglo se okrece,grubo brisuci suze i  ulazi u sobu zalupivsi vrata.Carolija je nestala.Ljuta je na sebe sto je dozvolila da se opet rasplace.

“Zaboravicu te!”-prkosno govori iako zna da je on ne moze cuti.

Od kako je otisla od njega sve je tako bezlicno…Grad u kome je provela najlepse trenutke u zivotu sada je tako hladan.Ulice su za nju puste jer nema njega da tuda prodje.

On negde daleko zivi svoj zivot kao da u njemu ona nikad nije ni postojala.Smeje se,pije,uziva u svemu…zavodi neku drugu…

Nije vazno koliko je vremena proslo dok je stajala nepomicno.Mozda sekund-dva,mozda sat…a onda je u ogledalu videla meseceve zrake koje nije ni primecivala dok je bila napolju.

Istog trena su sve misli nestale,sve sem jedne:“Da li je on video kako je nebo nocas velicanstveno?”

Suze polako klize niz obraze…

 

Nikad nisam volela da pisem.Nisam ni umela...Onda sam se zaljubila u njega i napisala ovaj tekst.On mi je pomogao da razumem i sebe i druge.

Hvala mu za to.

 

P.S.Negde u ovoj pesmi krije se ON.