Недеља, Децембар 25, 2011
Moja priča.
Bilo je to jedno umorno i hladno jutro. On ju je čekao u njihovoj ulici. Dah mu je treperio u vazduhu ostavljajući jedva vidljiv trag u mlečnoj magli koja se bila spustila te noći. Videla ga je još iz daleka i znala da je to on. Ko je drugi lud da po ovom vremenu stoji na ulici?
Lišće joj je šuštalo pod nogama. Tako je znao i on da dolazi. Plašio se sve do prvog šuma da se predomislila, da ga ne želi više, ali sada je bio siguran: to je njen korak. Već se smešio zamišljajući je kako hoda užurbano i smotano.
Sve su se bolje ocrtavale siluete. Odjednom je bila tu, bacila mu se u naručje i stegla ga jako. Osećala je vrelinu njegovih obraza, mekoću usana, prepoznavala je taj dodir, a ipak mu je nesigurno prošaputala ime, kao da hoće da proveri da je to stvarno on.
"....Leden si." Držali su se za ruke.
"I ti si isto, J. Hajdemo odavde." - odgovorio je.
Vatra je gorela u malenom ognjištu i bacala blagu svetlost. Bila je mala i jednostavna, skoro prazna, sa velikim prozorima. Pored prozora bio je sto i na njemu uvele ruže sa prosutim suvim laticama.
Na podu se prostirao udoban tepih, a u uglu se nalazio veliki sanduk koji je služio za odlaganje posteljine. Samo kreveta nigde nije bilo. Uzeli su par ćebadi i prostrli po podu, blizu vatre. Bilo joj je i dalje hladno pa je on na tren otišao do susedne prostorije i vratio se sa dve šolje. Seo je pored nje i pružio joj jednu.
"Mmm, kuvano vino.." - rekla je, spustila šolju i poljubila ga.
"Ludo, pa tebi sam ga doneo!" - smejao se.
"Ne treba mi vino. Dodji..." - rekla je približivši mu se - "Zagrli me."
Noć se spuštala. Vatra je dogorevala, a vino se već odavno ohladilo. Kiša je počinjala. Niko nije primetio. Nije bilo satova da ih opomenu. Ni ljudi. Ni strahova. Samo njih dvoje i jedan sasvim običan jesenji dan u kome su se držali za ruke.
Volim svetove uz vatru. I kuvano vino. Svetove bez satova. Bez ljudi. Bez strahova. Sasvim obicne jesenje dane.
Vasiona cela.
Razmisljanka, nisam nigde rekla da je taj dan postojao. Ali neke sitnice ga cine posebnim, cak i ako ga nema.
Надам се да ту има довољно ватре да потраје а не само колико један дан и то јесењи. Љубим, девојчицу! :)
Razmisljanka, verujem. :) Izleda da je zadnji [moj] komentar bio vise meni upucen :))
Bez satova i strahova...volim takve dane :)
Grlim!
Sve sto je lep kao tren proleti malena...Ali ti momenti koji nas ostavljaju bez daha...e zbog toga vredi ziveti.
Una, znam. Ali nismo uvek sigurni u to. Pogotovo kad smo usamljeni.
Ljuuuuubaaaaav!!!!!
Kad izgubiš pojam o vremenu i spoljašnjem svetu-to je blagoslov!
Nadam se, da mogu da te zarazim istim. A ti prenesi dalje :)!
Savršen dan :) Divno si ovo napisala.
Prelepo... Romantika pored vatre, sa vinom i zagrljajem, zacinjeno poljupcima... Mmm...
Svi bi voleli da dožive takav običan jesenji dan...i da ga zauvek pamte.
Nema ni satova,ni ljudi,ni strahova-sve mi ovo lici na bajku...pozdrav
Grlice, nekad je stvarnost lepša od bajke. Al' samo na tren. :)
Mesecina, u nekom obliku, da. Uzmi u obzir da je svakome pojam idealnog trenutka drugačiji!
Najvolem, te obične dane kada se držimo za ruku i... koračamo u ritmu:)))
Drago mi je što sam sada zaista našla tvoj blog.
Posebno mi je drago što sam upoznala tako divnu i milu osobu kao što si ti:)
ehhh,mastam o bas jednom ovakvom danu. samo jednom, za pocetak. jako lepo napisano, skoro da sam osetila i hladnocu i vatru.
K1ssyfac3, svi mi mastamo...A najbolje je to sto stvarnost ponekad bude i bolja nego sto smo se nadali.
Hvala ti :)
Pozdrav!
