Moja priča.
Bilo je to jedno umorno i hladno jutro. On ju je čekao u njihovoj ulici. Dah mu je treperio u vazduhu ostavljajući jedva vidljiv trag u mlečnoj magli koja se bila spustila te noći. Videla ga je još iz daleka i znala da je to on. Ko je drugi lud da po ovom vremenu stoji na ulici?
Lišće joj je šuštalo pod nogama. Tako je znao i on da dolazi. Plašio se sve do prvog šuma da se predomislila, da ga ne želi više, ali sada je bio siguran: to je njen korak. Već se smešio zamišljajući je kako hoda užurbano i smotano.
Sve su se bolje ocrtavale siluete. Odjednom je bila tu, bacila mu se u naručje i stegla ga jako. Osećala je vrelinu njegovih obraza, mekoću usana, prepoznavala je taj dodir, a ipak mu je nesigurno prošaputala ime, kao da hoće da proveri da je to stvarno on.
"....Leden si." Držali su se za ruke.
"I ti si isto, J. Hajdemo odavde." - odgovorio je.
Vatra je gorela u malenom ognjištu i bacala blagu svetlost. Bila je mala i jednostavna, skoro prazna, sa velikim prozorima. Pored prozora bio je sto i na njemu uvele ruže sa prosutim suvim laticama.
Na podu se prostirao udoban tepih, a u uglu se nalazio veliki sanduk koji je služio za odlaganje posteljine. Samo kreveta nigde nije bilo. Uzeli su par ćebadi i prostrli po podu, blizu vatre. Bilo joj je i dalje hladno pa je on na tren otišao do susedne prostorije i vratio se sa dve šolje. Seo je pored nje i pružio joj jednu.
"Mmm, kuvano vino.." - rekla je, spustila šolju i poljubila ga.
"Ludo, pa tebi sam ga doneo!" - smejao se.
"Ne treba mi vino. Dodji..." - rekla je približivši mu se - "Zagrli me."
Noć se spuštala. Vatra je dogorevala, a vino se već odavno ohladilo. Kiša je počinjala. Niko nije primetio. Nije bilo satova da ih opomenu. Ni ljudi. Ni strahova. Samo njih dvoje i jedan sasvim običan jesenji dan u kome su se držali za ruke.
