Moja priča.
Bilo je to jedno umorno i hladno jutro. On ju je čekao u njihovoj ulici. Dah mu je treperio u vazduhu ostavljajući jedva vidljiv trag u mlečnoj magli koja se bila spustila te noći. Videla ga je još iz daleka i znala da je to on. Ko je drugi lud da po ovom vremenu stoji na ulici?
Lišće joj je šuštalo pod nogama. Tako je znao i on da dolazi. Plašio se sve do prvog šuma da se predomislila, da ga ne želi više, ali sada je bio siguran: to je njen korak. Već se smešio zamišljajući je kako hoda užurbano i smotano.
Sve su se bolje ocrtavale siluete. Odjednom je bila tu, bacila mu se u naručje i stegla ga jako. Osećala je vrelinu njegovih obraza, mekoću usana, prepoznavala je taj dodir, a ipak mu je nesigurno prošaputala ime, kao da hoće da proveri da je to stvarno on.
"....Leden si." Držali su se za ruke.
"I ti si isto, J. Hajdemo odavde." - odgovorio je.
Vatra je gorela u malenom ognjištu i bacala blagu svetlost. Bila je mala i jednostavna, skoro prazna, sa velikim prozorima. Pored prozora bio je sto i na njemu uvele ruže sa prosutim suvim laticama.
Na podu se prostirao udoban tepih, a u uglu se nalazio veliki sanduk koji je služio za odlaganje posteljine. Samo kreveta nigde nije bilo. Uzeli su par ćebadi i prostrli po podu, blizu vatre. Bilo joj je i dalje hladno pa je on na tren otišao do susedne prostorije i vratio se sa dve šolje. Seo je pored nje i pružio joj jednu.
"Mmm, kuvano vino.." - rekla je, spustila šolju i poljubila ga.
"Ludo, pa tebi sam ga doneo!" - smejao se.
"Ne treba mi vino. Dodji..." - rekla je približivši mu se - "Zagrli me."
Noć se spuštala. Vatra je dogorevala, a vino se već odavno ohladilo. Kiša je počinjala. Niko nije primetio. Nije bilo satova da ih opomenu. Ni ljudi. Ni strahova. Samo njih dvoje i jedan sasvim običan jesenji dan u kome su se držali za ruke.
Živeli!
Nemam nameru da budem gruba niti da vređam, ali ne umem drugačije da se izrazim.
Ljudi su glupi. Prazni. Nesvesni onog što ih okružuje. Nesvesni koliko mogućnosti i lepota pruža to što si čovek, a ne guska.
Ja, večiti pesimista i depresivac, verujem u to.
Toliko lepih knjiga, filmova, pesama, pozorišnih predstava. Toliko spomenika, ulica, parkova, građevina. Toliko različitih ljudi. Neko je tu bio pre nas, možda i ostavio neki trag.
Treba videti, proći, upoznati, probati, dodirnuti, osetiti. Samo što za to treba i malo srca.
Lakše je biti prazan. Lakše je biti nepismen i glup. Lakše je upoređivati se sa lošijim od sebe.
Jadno i jeftino - tako svi prolazimo. Taman kako smo zaslužili.
Čast boljima. Verujem da ih ovde još ima.
Zanimljiva misao
"Ko voli, tih je. Odzvanja samo prazna posuda." - William Shakespeare
