И опет тај осећај самоће.
"Ти не знаш да је пола мене остало с тобом да те прати."
Скоро ничим изазван пост. Сасвим случајно. Нешто заборављено. Неузвраћено. Поново пронађено.
Не умем да заборавим. Јер сам волела.
Nazdraviću
Za one koje pamtim.
Za one koji su me zaboravili.
Za svaku novu bol i staru sreću.
Za jutra puna mirisa i čežnje.
Za more osećanja.
Za noći bez sna. Bez mesečine.
Za razočaranja.
Za zaboravljene.
Za (ne)izgovorene reči.
Za kišobran i kišu pod njim.
Za sunce i daljine.
Za mrak i dodire.
Za besrajno, plavo nebo.
Za najtužniji aprilski dan, pun dobro poznate nostalgije.
Za sećanje.
Nepoznatoj osobi.
Zažmuri, da mogu da te gledam onako nežno, sa mnogo ljubavi. Drži te smeđe oči čvrsto zatvorene, da mogu suze da obrišem i sakrijem iza osmeha kad me pogledaš.
Nema veze ko si ti, kako sam ja do tebe stigla, ni koliko ću biti tu. A ipak plačem jer me plaši sve što je izvan ovih zidova koji nas skrivaju.
Napolju je hladno, kazaljke ručnog sata se pomeraju, a sunčevi zraci stvaraju senke. Šamari lome tišinu, osmeh se razbija kad ostanem sama.
Treba mi samo malo mraka sa tobom. Boje su suvišne.
Znaš onu sliku?
Otkucaji srca. Miris nežnosti u dodiru tišine. I ruka na struku. Dve-tri reči u šapat pretvorene i vasiona između naših dlanova i usana.
Onda poljubac.
Sve nestaje. Topi se. Šta me briga za one lažne svetove i sunčane dane, van naših oblaka? Otići ću kad dođe vreme, obećavam. A ti i dalje žmuri tada, kad polako odvojim usne od tvojih.
Žmuri, da ne vidiš kako gazim svoje snove - kad odlazim.
Reči su jeftine. Lažne. Da li razumeš moje ćutanje? Ne? Pa dobro, evo ti onda pesma.
Ne razumeš ni sad? Da ti objasnim...Vrata su širom otvorena. Ideš pravo, pa desno i izašao si iz mog srca.
